ФЕЉТОН - МУЗИЧКИ ЦАР ОТВАРА КАФАНУ: У "Млаву" се долазило на шкембиће у сафту без динара у џепу

Радослав Лале Вујадиновић

31. 03. 2021. у 18:00

КAФАНА "Савиначка касина" је сазидана 1911, а помиње се од 1922. године. Налазила се на углу Макензијеве и Малајничке, а имала је улазе из обе улице.

ФЕЉТОН - МУЗИЧКИ ЦАР ОТВАРА КАФАНУ: У Млаву се долазило на  шкембиће у сафту без динара у џепу

Фото из књиге "Врачарци крсташи"

Сама кафана је била велика, акустична, са пространим подијумом за музичаре и оркестар. Столице и столови били су нешто шири од обичних, покривени црвено-белим столњацима. Зидове је прекривала ламперија изнад које су висиле слике. У средини сале се налазио портрет краља Петра у боји, у златном раму. Остале фотографије представљале су мотиве из српске историје.

Највећу славу "Савиначка касина" је стекла пре Другог светског рата, када је газда постао чувени виолиниста Властимир Павловић Царевац. Овај фељтон испуњен је поштовањем и сећањем на великог музичког уметника, који је у својој кафани "Савинац" забављао предратни Београд, на чије концерте су долазили многи његови обожаваоци и пријатељи, међу којима је био и мој отац.

Царевац је био честит човек, велике интелигенције. Био је адвокат. Говорио је француски и енглески језик. Био је шеф оркестра Радио Београда, а у његовој кафани наступали су најбољи певачи оног времена. Гости за столовима су били професори, доктори, судије, адвокати, студенти, трговци, занатлије... Они су се "предавали", занесени "Царевом виолином", која је, може се слободно рећи, обележила једно време. Сви они су заправо присуствовали тренуцима када је Властимир Павловић Царевац ушао у историју српске народне музике.

"ТОПЛИЦА" постоји од 1903, као и све кафане на Чубури, није оскудевала у првокласној храни и пићу. Позната је пре свега по проводу, музици и забави до касних сати, а и по управнику ресторана, чувеном Мацоли и по томе шго је наш шаховски велемајстор Петар Трифуновић, Чубурац из Мачванске улице за своју свадбу приредио ручак и свадбено весеље у кафани "Топлица" 1930. године. Пре него што је срушена, у овој кафани је, шездесетих година, на почетку своје каријере, певала Дара Ружић.

"ОРАЧ" је једна од најстаријих култних кафана, која постоји од 1881. године, надалеко позната по најбољем роштиљу. За то уживање била је обавезна резервација стола. Гости су били занатлије, трговци, сликари, песници. Славни гости из прошлих времена били су Стеван Сремац, Радоје Домановић, Велимир Рајић, Владимир Станимировић, адвокат Никола Трифуновић.

"Године 2015. објављен је последњи фајронт 'Орача'", написао је Драгомир Зупанц у дневном лисгу Политика 18. јануара 2015. године.

"СОКОЛАЦ" постоји од 1930. године. Једна је од многобројних чубурских кафана локалног карактера, чији су главни гости били житељи краја из суседних околних улица. "Соколац" се рекламирао по правој српској "кујни", што значи - проја, гибаница, подварак са коленицом и ћуретином и обавезан роштиљ. До самог затварања у њој су се одржавале матурске, пословне и породичне прославе.

Обавезна конзумација у "Домовини"

"ДОМОВИНА" се није налазила на Чубури, али је припадала општини Врачар, на углу Молерове и Краља Александра, у ексклузивној згради подигнутој 1929. године, прекопута Техничког факултета. Зграда је била двоспратна, са рестораном у партеру са пространом салом. Била је то репрезентативна кафана, где су се окупљали студенти и професори са Машинског, Електротехничког и Грађевинског факултета, као и ми, ђаци из Четрнаесте београдске гимназије. Средином педесетих и током раних шездесетих постала је врло популарна. Било је тада уживање доћи и уз вечеру слушати Властимира Павловића Царевца. Уведена је резервација столова, уз обавезну конзумацију. На улазу, да чува ред, био је "мангаш" што би се данас рекло, "телохранитељ" са Црвеног крста, чувени Аца Ђаво. Паја Циганин, са својим оркестром, свирао је праве народне песме, пратећи прелепу певачицу Дару Ружић.

"НОВИ БЕОГРАД", се налазио на Чубури, на углу улица Макензијеве и Коче капетана. Зидана је наменски, искључиво као кафана, те је располагала изванредном кухињом и свим осталим потребним садржајем. Поред мале сале, имала је велику репрезентативну акустичну салу, са подијумом за игру и за оркестар. Наступали су најбољи музичари и најбољи певачи народних и староградских песама: Цуне, Тома Здравковић, Силвана Арменулић, Дара Ружић... Власник кафане био је најбољи хармоникаш Раде Шамовац.

Била је једна од најважнијих ноћних кафана у Београду између Првог и Другог светског рата.

Имала је богат забавни ноћни програм, са дансингом у касним сатима. У њој су се одржавали балови и концерти. Свирао се и џез. У посебним приликама приказиване су и оперетске представе, са мелодијама из "Травијате".

У ПРИШТИНСКОЈ улици кафана "Млава" била је незаобилазно место Крсташа и кошаркаша Радничког, са Слободаном Ивковићем Пивом, његовим братом Дудом, Томом Кобилским.

"Мирис кафане никад нећу заборавити", причао је Тома Новак. Био је то савршен амалгам мириса шкембића, киселог купуса и олаја. У "Млаву" смо долазили на шкембиће у сафту и кад нисмо имали динар у џепу. Плаћали смо кад смо имали новац, после првог у месецу.

Остао ми је у сећању дочек Нове године у "Млави" из шездесет и неке, о коме се дуго причало. Напољу хладно, мраз, цича зима. Насред кафане, плехана фуруна се усијала од ватре, око које су седели браћа Воја и Мита, Шерпица Младеновић, Бата Филогић, Мита Шкембе, Поп Лужа, Тома Новак. Уз добру клопу пила су се разна пића и точило вино из бокала. Веселу атмосферу свих присутних стварала је Циганка Софка, која је почела да игра чочек уз пратњу оркестра њеног супруга Паје Циганина. Ово је стварно требало доживети.

Тад је дошло до експлозије у кафани. Штимунг је на највиши ниво подигао расположени Бата, прилично под гасом, уз песму "Играли се коњи врани". Врхунац је био када је Бата "командовао": "Отвори ми бело Ленче", а Циганка Софка, не трепнувши, фуриозно заиграла чочек извијајући се голишавим трбухом и њишући куковима. Загим ју је Бата узео око струка, рекавши: "Ја сам, бре, прави Митке!" Сцена као на филму! Потом је подигао Софку и ставио је на сто, где је она наставила плес.

"ГОЛУБАЦ" се налазио на Врачарској падини, испод Народне библиотеке у Небојшиној улици.

Остаје запамћена пре свега по прелепој башти пуној липа и по традиционалном роштиљу на ћумур.

ЈЕДНА од легендарних кафана на Крсту, била је и "Јухор", уточиште углавном староседелаца из краја, спортиста Радничког, као и глумаца из Београдског драмског позоришта, који су почетком шездесетих година кумовали отварању кафане "Вечити младожења". То је била њихова кафана и у њу су редовно долазили Ђуза Стојиљковић, Растислав Јовић Кекец, Јован Јуришић Пацов, Бата Живојиновић, редитељ Јован Путник... Није било дана да тамо није било глумаца и њихових пајтоса, који су увек били спремни да направе расположење и штимунг.

СУТРА: Чубурци покоравају Београд

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)