ФЕЉТОН - РАЈСКА БАШТА ДЕСПОТА СТЕФАНА: Врачар од чудесних вилењачких прича до најелитније београдске општине

Радослав Лале Вујадиновић

26. 03. 2021. у 18:00

НА ПОЧЕТКУ ове моје исповести о Чубурцима - Крсташима, није згорег прозборити о историји Врачара, у који се Чубура угнездила као само његово срце.

ФЕЉТОН - РАЈСКА БАШТА ДЕСПОТА СТЕФАНА: Врачар од чудесних вилењачких прича до најелитније београдске општине

Фото из књиге "Чубурци Крсташи"

Врачар је онај елитни део предратног Београда на којем су имали породичне зграде сви они који су нешто значили у престоници: од лекара и инжењера, великих трговаца, министара, до политичара и генерала. Међутим, Врачар није затварао своја врата ни, што би се рекло, обичном свету.

Данас, после два светска рата, доласка комуниста, после нестанка две краљевске династије и читавог грађанског слоја и свега што се издешавало након распада заједничке нам земље, Врачар више живи од успомена времешних староседелаца и од чудесних вилењачких прича које се негују у његовим преосталим господски отменим породицама.

За Врачар се међу његовим становницима верује да је место вечне светлости, да је Врачар полигон где се сукобљавају ванземаљске силе, у чијем обрачуну увек побеђује Добро.

ВИТЕЗОВИ ЧУБУРСКЕ КРАЈИНЕ

УСКИ појас Црвеног крста заправо је био погранични део Чубуре, нешто као београдска "војна крајина", а ми Чубурци крсташи који су се у репресивном времену несвесно борили за очување вековних врлина нашег народа витештва, другарства, племенитости, поштења, честитости...

Није зато чудо да су витезови "чубурске крајине" израсли у неупоредиве легенде, ширећи славу Чубуре не само Београдом и Србијом него и читавим човечанством, и то у свим областима људске делатности, од спорта и уметности до науке, државништва и филозофије.

Његово име, Врачар, има езотерични призвук, асоцира на место где се проричу и одређују људске судбине. Нигде у Београду - ни на Звездари, ни на Дорћолу - није било толико жена за чије се гледање у шољу после испијања кафе знало, колико их је било на Врачару. У њихово се умеће беспоговорно веровало, јер су и оне саме веровале у оно што виде у шољицама испијене кафе.

ВРАЧАР је данас најелитнија београдска општина. Реч је о "фином" крају, од кога, додуше, одудара део Чубуре познат под именом Јатаган мала, који је настанио "обичан свет", за који се некад говорило да је београдска сиротиња. Али, без изузетка нема ни правила.

Врачар красе Карађорђев и Чубурски парк, Храм и Мала Црква Светог Саве, Каленић пијаца, Београдско драмско позориште... Ту је и Четрнаеста београдска гимназија, у коју су ишли сви другови из мог друштва. Тешко је набројати све славне научнике, докторе, уметнике, интелектуалце, народне трибуне и боеме који су живели на Врачару. Прави закључак о преовладавајућем духу Врачара могао би се донети простим набрајањем назива улица (мада су неке прекрштене по вољи власти): Хаџи-Милентијева, Коче капетана, Баба Вишњина, Молерова, Проте Матеје, Алексе Ненадовића, Курсулина, Томаша Јежа, Војводе Драгомира, Господара Вучића.

У СТАРИМ историјским списима Врачар се први пут помиње почетком 14. века. На његовом највишем брегу, чија се североисточна падина благо спушта ка Београдској тврђави, деспот Стефан Лазаревић, тај велики господин и најобразованији владар Европе свога времена, подигао је Цркву Светог Николе.

Феликс Каниц, Немац који нас је бескрајно задужио својим капиталним делом "Србија, народ и обичаји", без кога ништа не бисмо знали о људима и животу у Србији 19. века, али и у далекој прошлости, пронашао је у Бечу једну од најстаријих карти Београда, вероватно израђену у 15. веку, после смрти великог деспота Стефана Лазаревића, који је први Београд прогласио српском престоницом. На тој карти, југозападно од Београдске тврђаве и града, убележено је пространо и плодно Врачарско поље, и на његовој средини брег с поменутом Црквом Светог Николе на врху, коју је подигао деспот.

Нажалост, није забележена прича како се догодило да деспот баш ту, далеко од тадашњег града, подигне цркву, али је остала прича сва "саткана од сребрног конца, светлосних нити и ишчезлих гласова, записана у народном сећању".

ПРЕМА тој причи, једног мајског дана 1422. или 1423. године, деспот је кренуо на пут.

Београд, који је подигао из рушевина и претворио не само у моћну тврђаву него и у "рајску башту", насеобину прелепих кула и вртова, пуну кладенаца и ретког биља, још је спавао у првим расветљењима праскозорја. Деспот је јахао са свитом путем који је водио преко данашњих Теразија, кроз Врачарско поље и преко Врачарског брега, ка Жрнову, старој утврди на Авали, која памти време византијског императора Јустинијана, пореклом Србина, чије је рођено име било Управда.

Тог мајског јутра пуног светлости, деспот се зауставио јер му се учинило да пред њим, на том равном Врачарском пољу, израста огромна купола, сва од сјаја и светлости.

Био је то чудесан призор, прелеп и страхотан, и деспот потера коња у намери да се приближи тој куполи. Али, како се он приближавао, тако се она измицала све даље у висину. Уздигнута над самим Врачарским брегом, зрачила је, а онда се сасвим узнела и као облак лебдела, осветљавајући не само Врачарски брег и поље, него и сва здања подигнута на Калемегдану и све просторе у правцу Земуна, Винче, Костолца, Остружнице и Шапца.

ПРИЧА даље каже да деспот одмах одлучи да не настави путовање, него да се ту, где су данас Храм Светог Саве, Народна библиотека и споменици Карађорђу и Милутину Миланковићу, подигне логор и да се целог дана служи служба. Сутрадан, деспот је наредио да се, док се он не врати, уради план за Цркву Светог Николе.

Кажу да се ова црква одасвуд видела, с које год стране да се Црква Светог Николе, путник приближавао Београду са воде или с копна. Довршена је 1425. године, а њене златне куполе доминирале су околином и привлачиле пажњу путника који су пролазили кроз град Великог Стефана, док је он у својој резиденцији председавао европским витезовима. Први пут се помиње у јулским данима 1456. године, уочи одсудне битке за Београд са Турцима, у ноћи између 21. и 22. јула. У извештају угарском краљу Ладиславу у Будим, који на добром латинском језику шаље прослављени јунак, ердељски војвода Јанко Хуњади, код нас познатији као Сибињанин Јанко из народних песама, описује се шатор турског султана, постављен у средишту Врачарског поља. Нешто касније, све у знак велике победе, Хуњади ће поправити оштећену цркву и посветити је Светој Магдалени.

НИЈЕ му се, међутим, дало да сувише дуго ужива у победи и у лепоти обновљене цркве - три недеље касније умро је од куге. Многи су веровали да је то зато што је цркви променио име, а на Врачару се увек веровало у Бога. Ускоро ћемо сазнати ко су и када на Врачару, у Београду, Србији и Југославији, били наследници Турака и османских окупатора.

Нека турска документа бележе да су 9. или 10. маја 1594. године на Врачарском пољу, а можда и на самом брегу, баш на месту где се налазила деспотова црква, спаљени земни остаци "неког великог рајинског свеца, по имену Сава". Ове су мошти до тада почивале и манастиру Милешеви и биле, изгледа, "главни узрок отпора бедног живља турској ордији".

Турци су били уверени да ће отпор српског живља коначно бити сломљен када кости тог свеца буду спаљене и у пепео претворене, а с њима и све приче о њиховој чудесној моћи, тој светлости што траје кроз векове и у свим тминама, и земаљским и космичким.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

KLIKNITE ZA VIŠE VESTI

Коментари (0)