ФЕЉТОН - СЕРВИЛНОСТ ПРЕМА МОЋНИМА: Црногорци су се именовали по свом завичају

ЦРНА Гора довољно је и српска и црногорска држава. Од њеног настанка, као државне организације (а и много раније), у њој живе Срби, који су се, по мјесту свог бивствовања, именовали као Црногорци. Док се она звала Зета, њено доминантно становништво звало се Зећанима, а према још старијем називу дијела њеног данашњег простора - Дукља, Дукљанима.

Светосавска прослава на Цетињу / Фото- документација "Новости"

Није Црна Гора добила име према Црногорцима, као Србија према Србима, Русија према Русима, Бугарска према Бугарима, итд., него је било обратно - Црногорци су се именовали по свом завичају - Црној Гори. Према томе, име Црногорац, није етноним (именица која се односи на именовање етничке припадности), него је етник, демоним или етникон, именица којом се означава становништво одређеног мјеста или области, а изводи се од имена тог мјеста или области. Дакле, Црногорац од Црна Гора, као Херцеговац од Херцеговина, Шумадинац од Шумадија, Бокељ од Бока, итд.

ДОДУШЕ, у Црној Гори, били су веома присутни, а и данас су, демоними изведени из назива племена (Катуњани, Цуце, Бајице, Његуши, итд), али и области које су, током 19. вијека, ушле у састав државе Црне Горе (Херцеговци, Брђани, Васојевићи, итд). Тај вид колективне идентификације предњачио је у односу на натплеменско, регионално, именовање - Црногорци, које се унификује као територијално-државно именовање тек стварањем црногорских државних институција у времену краља Николе, када се и у новоослобођеним крајевима Старе Херцеговине, након њиховог припајања Књажевини Црној Гори, врши одређени вид црногоризације (прихватањем црногорске народне ношње и фолклора, итд) и на том простору постепено губи херцеговачко регионално а прихвата црногорско државно именовање.

Исти процеси одвијали су се и на просторима Васојевића, дијела Санџака, Метохије, и другим крајевима који су нешто раније ушли у државну заједницу са старом, подловћенском Црном Гором, осим Боке Которске која је у ту заједницу ушла тек након Другог свјетског рата. Све су то, дакле, били Срби, који су у Црној Гори видјели "искру слободе" српског народа и нијесу имали никакав проблем да, након ослобођења из Отоманског царства, прихвате црногорско територијално-државно именовање, и нико тада није могао ни помислити да због тога њихови потомци једног дана неће бити Срби ни говорити српским језиком.

СРПСТВО и Црногорство, издиференцирали су се, у другој половини 19. вијека, из два семантичка слоја као два идентитетска нивоа (етничко-културолошки и територијално државни), већинског становништва у Црној Гори, које дијели заједничко етничко поријекло, заједнички језик, културне и моралне вриједности и припада православној (светосавској) духовној матици.

Нажалост, под утицајем различитих политичко-идеолошких амбиција (спољашњих и унутрашњих), током 20. и у првим деценијама 21. вијека, ти међусобно комплементарни нивои наметнуће му се, као два антиподна национална концепта: етнички (етничка или историјска нација) и политички (политичка нација, једнако држава), а затим и као критеријуми за национално раслојавање - на Србе и Црногорце, чиме ће се отворити његова вишедеценијска идентитетска драма. При томе дилема који је од та два критеријума важнији и правилнији, учиниће га веома несигурним и нестабилним, и као таквом подложним манипулацији и страначко-идеолошким притисцима и каналисањима, што ће, разумије се, детерминисати не само његова политичкa увјерења него и свеукупан систем вриједности, друштвени статус, па и сам начин живота и мишљења, посебно однос према свом културно-историјском насљеђу и његово разумијевање.

НАПОКОН, из те исфорсиране дивергенције (и формалне идентитетске бивалентности) изњедриће се (осјемењена у каптолским клеронационалистичким инкубаторима) доктрина о етничкој националности (етницитету) Црногораца, као разлог за стварање новог црногорског идентитета, односно "новог човјека" у Црној Гори, на коју ће црногорски посткомунистички режим наслонити своју културно-политичку концепцију и под велом утврђивања сувјерене, грађанске и демократске државе, као највеће друштвене вриједности, кренути у системску црногорску етнификацију, ("црногоризацију") Црне Горе. То је подразумијевало свеукупно (синхроно и дијахроно) порицање и потирање у јавном простору и правном систему, српских идентитетских исходишта Црногораца (етничког, језичког, митолошког, духовног, културолошког), као, наводно, канцерогеног ткива у њиховом националном бићу и највећој опасности по црногорски државни суверенитет.

Тако ће се, као мјера не само политичке него и уопште грађанске лојалности, али и државне стимулације, успоставити у јавном дискурсу (у медијском, културном и политичком простору) перманентна дивинизација нације и државе, која ће се, као погодна замјена за дотадашњу комунистичку апологетику НОБ-е и титоизма, лако распламсати у необуздану етатоманију и антисрпску, шовинистичку агресију, и посебно усмјерити према истом идеолошком опоненту - СПЦ, с намјером њеног изгона из Црне Горе, као "непоправљивог" чувара историјског српског идентитета и духовног и народног јединства Црногораца.

ПА ИПАК, и поред свих напора режимске културтрегерске клијентеле, културно-историјско насљеђе Црне Горе, није се могло презначити, исфалсификовати и урушити до те мјере да би се са њега сасвим уклонио српско-православни идентитетски печат. Инфериорни шовинистички ентузијазам, сада већ бившег режима, свео се, у ствари, на идолопоклоничко, често и гротекстно, преузимање туђих, црногорском етичком оквиру, непримјерених тежњи, вриједносних парадигми и модела мишљења и понашања.

Није ни могло бити друкчије. Новоцрногорску идентитетску концепцију презентовале су (премда она није била њихово изворно ауторство) неокомунистичке интересне групе које су се, након распада југословенске државне заједнице, домогле материјалног богатства (а тиме и готово неограничене друштвене моћи) захваљујући "клептократско-коруптивној", или како се најчешће зове - "пљачкашкој приватизацији". Иако су се, као такве, веома брзо издвојиле у специфичан скоројевићки друштвени слој, оне нијесу имале интелектуалних потенцијала да изграде било какав аутентичан културни образац, иако су претендовале да постану нова, виша и владајућа, "наднародна" класа, па су се, злоупотребљавајући држaвни апарат, тако и понашале. (Њихову културно-етичку профилацију карактерисалe су све битне одлике малограђанства: незајаживост материјалним добрима и друштвеним престижом, тежња да се представе вреднијим него што јесу, лажни хедонизам, показивање моћи и раскоши у свакој прилици, опонашање високог друштва из америчких забавних серија, сервилност према моћнијем, бахатост и презир према слабијем, самољубље, безличност, једноумље).

СУТРА: "ШТО ОЦРНИ ОБРАЗ ПРЕД СВИЈЕТОМ"

Препоручујемо

Србија

1 1

О ПОРЕКЛУ ЦРНОГОРАЦА И НА ЕНГЛЕСКОМ: Предавање Горана Шарића на Јутјуб каналу Културног центра Новог Сада

18. 03. 2021. у 08:41

Политика

1 1

МИНИСТАР ВУЛИН: Зашто МСП Црне Горе презире своје грађане?

20. 09. 2020. у 12:10

Црна Гора

0 0

ЦРНОГОРЦИ СЛАВИЛИ ДАН ДРЖАВНОСТИ ПА ИЗАЗВАЛИ ПОЖАР: Гори на брду Сан Ђовани у Котору

13. 07. 2020. у 23:55

Фељтон

0 1

ГОЛГОТА И ВАСКРС СРБА: Значење Крфа у нашој историји још није јасно препознато

18. 03. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације