ГОЛГОТА И ВАСКРС СРБА: Значење Крфа у нашој историји још није јасно препознато

Милош Ковић

18. 03. 2021. у 18:00

ОНО но што се догодило са Србијом и Србима од октобра 1915. до септембра 1918. незабележено је у историји Првог светског рата, па и у историји Европе.

ГОЛГОТА И ВАСКРС СРБА: Значење Крфа у нашој историји још није јасно препознато

Фото Архив Београда

Једна држава - краљ и регент, влада, Народна скупштина, Врховна команда, војска, банка и благајна, све кључне установе - напустила је своју територију да би се, преко две суседне (Црна Гора и Албанија), повукла на тле треће земље (Грчка). Ту, на острву Крф, она је, уз помоћ савезника, обновила своје снаге. Српска влада и државне установе остаће све до краја рата, а препорођена српска војска острво ће коначно напустити средином маја 1916. године. Војска ће одатле бити пребачена на Солунски фронт, одакле 15. септембра 1918. креће у победоносну офанзиву и ослобађање отаџбине.

Прича о 1915. и 1916. години има, наиме, све одлике епског, нечега што подстиче и покреће дубинске, јуначке и страдалничке слојеве у збуњеној души данашњег човека. За епску причу потребан је и мотив издаје. Срби су 1915. веровали да су их савезници издали и препустили судбини. У једном тренутку, средином новембра 1915, српски краљ, регент, влада, народни посланици, сва српска војска и избеглице слегли су се на Косову пољу.

МНОГИ су се тада питали да ли ће ту, на Косову, пропасти и обновљена српска држава, баш као некада средњовековно српско царство? Да ли је све што се догађало још од 1804. био само сан о слободи, пре повратка у туђинско, вековно ропство? Чак и расуло које је Србе коначно захватило у Призрену и Пећи имало је у себи нечег епског. У Пећи су, пре покрета ка црногорским планинама, усред масовних дезертирања, уништавања муниције, спаљивања докумената и огромних ватри и експлозија, српски артиљерци плакали док су "сахрањивали" своје топове. Кренули су ка снежним висовима који су се као зидине уздизали изнад Пећи и Призрена, били су решени да се не предају, да се боре до краја.

У снежним беспућима Црне Горе и Албаније, мраз, глад, ране, болести и умор десетковали су српске колоне. Главнини војске и избеглица, који су прошли кроз Црну Гору, тамошње српско становништво неретко је давало последње резерве хране; људи су, међутим, у општој немаштини и несрећи, морали да мисле и на своју децу и породице. У Албанији је Србе чекало непријатељско становништво. У пљачкашким нападима највише су страдали комора и цивилно становништво, деца и жене, које су Албанци отимали и одводили. Један официр је описао како је са својим војницима кренуо за нападачима, да би ушао у њихово село и ослободио велики број заробљене деце, жена, па и војника.

ПОШТО су, у првој половини децембра 1915. избили на албанску обалу, у Скадар, Љеш и Драч, Срби су поново морали да се суоче са спорошћу и равнодушношћу савезника. Руски цар, сада предалеко да би могао да помогне, захтевао је од Париза, Лондона и Рима да Србима хитно притекну у помоћ. Французи су помогли највише и најбрже. Британци су били равнодушни, иако су њихови инжињерци много тога учинили да олакшају положај и кретање Срба. Италијани, забринути да ће им Срби угрозити поседе у Валони и Драчу, били су непријатељски расположени. Спорадичне евакуације из Светог Јована Медовског и пречеста потапања бродова који су доносили храну, показали су да је ова лука била превише опасна за евакуацију целе српске војске и цивила. Окршаји британских, француских и италијанских флота са ратним бродовима и подморницама Аустроугарске у Јадрану били су скоро свакодневни.

Сабијени на обалама Албаније, Срби су сваког часа, продором Бугара са истока и Аустроугара са севера, могли да буду ухваћени у клешта и коначно уништени. Пошто је пала Црна Гора, 12. јануара 1916, трупама Аустроугарске отворен је пут ка Скадру. Српска војска је морала да крене на нови марш, ка Драчу и Валони, кроз непрегледне мочваре, под кишом и ветровима, био је још убитачнији од преласка залеђених планина.

ПРВА масовна евакуација српске војске из Драча и Валоне почела је тек крајем јануара и трајала је до 19. фебруара. Последњи делови српске Коњичке дивизије на Крф ће бити пребачени тек 5. прила 1916. Била је то највећа поморска операција овог типа у Првом светском рату. И доцније, она ће по својим размерама, бити упоредива само са евакуацијом Британаца и Француза из Денкерка 1940. године.

Упркос непријатељству и међусобним сумњичењима, мора се рећи да је главни терет масивне и ризичне операције спасавања Срба са албанских обала поднела италијанска ратна флота. На Крфу ће их сачекати италијанске, руске и британске мисије, али ће им главну помоћ пружити Французи. Они ће Србе хранити, снабдети наоружањем и реорганизовати њихову војску. Француска ће примити највећи део српских цивилних избеглица и школовати највише српске избегличке деце. Француска ратна флота пребациће српску војску, почевши од 18. априла, са Крфа на Солунски фронт.

Убедљива већина српских војника никада раније није видела море. Његове модре дубине око Вида и Крфа ће, међутим, примити посмртне остатке преко 5.000 ових јунака. Такав завршетак њиховог ратног пута превазишао је чак и епску машту.

ЕГЗОДУС из 1915. и 1916. однео је животе 77.455 српских војника и преко 140.000 цивила.

Када се томе придодају умрли у епидемијама, од последица глади, болести и исцрпљености, у непријатељској најезди и концентрационим логорима, онда је, према неким прорачунима, 1915. и почетком 1916. године умрло око четири петине од укупног броја становника Србије страдалих у Првом светском рату - чак око 1.050.000 људи, жена и деце.

Видо је упамћено као "острво смрти", али Крф је за Србе био "острво васкрса". Место и значење Крфа у историји Срба као да још није довољно јасно препознато. Ту је, 1916. године, васкрсла Србија. Сред вековних маслинових шума, под благим медитеранским сунцем, окрепљена крфским вином и добротом Крфљана, овде је оживела српска вера, препорођена српска војска и обновљена српска држава. Одатле ће Срби кренути у победу и славу, ка својим кућама, ка отаџбини.

КРАЈ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)