ТУЖНА САХРАНА ТОПОВСКИХ ЦЕВИ: Патријаршија је била неми сведок једног страдања

Милош Ковић

16. 03. 2021. у 18:00

ЗАМЕНИК војводе Путника, пуковник Живко Павловић тврдио је да му је војвода Мишић још 24. октобра, у телефонском разговору, предлагао потписивање сепаратног мира са непријатељем.

ТУЖНА САХРАНА ТОПОВСКИХ ЦЕВИ: Патријаршија је била неми сведок једног страдања

Фото Архив Београда

О томе да је војвода Мишић заговарао предају и да је тражио од Врховне команде да не слуша владу, био је обавештен и регент. Александар је био уверен да је то заиста било Мишићево мишљење, иако је овај то одрицао. Павловић је, ипак, био стари Мишићев противник и био је гневан због тога што су војводе и генерали, уместо да послушају Путниково и његово наређење, саветујући се у Пећи потрошили време и храну:

"Да се није залудничило у Пећи у одржаним седницама за прелаз у офанзиву за неколико дана, хране би било и до Скадра и не би наступила формална глад, те ни одступање не би било у оној мери трагично. То је била кривица команданата армија, који су се били одметнули од Врховне команде, имајући директиву Врховне команде за рад до Приморја."

На ратном савету одржаном 1. децембра, војвода Степа Степановић, генерал Павле Јуришић Штурм и генерал Михаило Живковић ипак су остали при претходној одлуци. Договорено је да се Врховна команда обавести о тешком стању армија код Пећи, "те да она нареди даље шта треба".

ПОШТО директне комуникације са Врховном командом више није било, телеграм је послат црногорској Врховној команди, чији је начелник, пуковник Петар Пешић, требало да га проследи у Скадар. Поред осталог, ту се каже:

"Морално и материјално стање наших трупа је очајно. Поред свију мера предузетих да се дезертирање спречи трупе се нагло топе. Бегство је у маси. Бегунци борбом са нашим трупама прокрчују себи пут ка селу Истоку и Митровици. Бегунци продају оружје Арнаутима.

ТОЧАК ИСТОРИЈЕ КРЕНУО УНАТРАГ

БРАНИСЛАВ Нушић, који се тих дана затекао у Пећи, каже да му је један професор, уочи поласка, испред Пећке патријаршије, рекао: "Идем путем, отуд, и мислим о несретној судбини овога народа. Одатле, из те исте Патријаршије, кренуо је наш народ у збег, у туђину; па ево, сад се опет понавља то и са истога места." Професор се питао: "Зар се точак историје унатраг окреће?!" Нушић је, опет, приметио да су Срби 1690. године од Албанаца бежали у Аустрију, а да 1915. беже од Аустријанаца у Албанију.

По извештају нашега делегата са Цетиња хране у Црној Гори нигде нема, нити се трупе до Приморја могу где наћи. По извештају одаслатих органа на правцу одступања, Црногорци од Берана не примају наш новац. Велики број трупа је го и бос. Путеви одређени армијама за повлачење само су коњске и пешачке планинске стазе, које су сад услед снега и поледице постале готово непроходне."

Тог 1. децембра Трупе Нових области већ су биле отпочеле повлачење кроз Албанију. До 3. децембра команданти армија одржаће још две седнице, али одлука о повлачењу преко Црне Горе и Албаније више није мењана. Војвода Мишић, коме ће припасти најтежи задатак заштите одступнице осталих армија, своје дужности ће извршавати лојално и успешно. Све армије које су долином Пећке Бистрице кретале ка Руговској клисури, као и оне које су се пробијале ка Рожају, морале су да прођу поред Пећке патријаршије.

ПРВИХ дана децембра, уочи покрета у планине, код Пећке патријаршије, Бранислав Нушић је гледао како су српски војници у земљу закопавали своје топове:

"Када је пала ноћ, последња ноћ пре него што ћемо кренути у планине, настала је једна тужна свечаност. Под светлошћу огромнога пожара изнад Пећи, који је прождирао каре, лафете и сву осталу опрему српске артиљерије, тамо иза пећскога гробља, недалеко од Патријаршије, војници су копали дубоке раке. Ту, у тишини, под строгим стражама да се ко не би приближио и видео, вршена је сахрана топовских цеви, сахрањивани су топови окићени славом са Куманова и Облакова, са Једрена и Брегалнице, са Цера и Јагодње.

То је био дубоко тужан обред. Војници су се, спуштајући топове у раку, праштали са њима као са најрођенијим, као са другом, као са родитељем, као са дететом. Миловали су их, грлили и љубили их и плакали су за својим друговима са којима се нису растајали за све време тешких дана борбе и славе. Тепали су им, називали их милосним именима и плакали су, горко су плакали.

Официри су окретали главу да сакрију сузе које су и њима врцале на очи. "Патријаршија из које је некада, у далекој прошлости, никла српска вера, једини је ноћас неми сведок тужног чина сахрањивања српске вере." Сутрадан, 3. децембра, из Пећи је ка црногорским планинама кренула главнина српске војске.

У ВРЕМЕ док је Српска војска прелазила Ситницу у покрету ка дубини Метохије, 22. новембра 1915. на сто генерала Жозефа Жофра у Шантијиу, стигао је предлог новог операционог плана савезничких војски. Његов аутор био је начелник штаба руске Врховне команде, генерал Михаил Алексејев.

На крају 1915. године Антанта је на свим фронтовима била или заустављена или поражена. У овом документу се зато предлагало се да се, после неуспеха на главним фронтовима на Истоку и Западу, тежиште свих операција пренесе на југоисток. Британија и Француска би, са најмање десет корпуса, напредовале од Солуна и одбациле немачко-аустријске трупе преко Дунава. Срби би, за то време, штитили њихово десно крило према Бугарима. Са територије ослобођене Србије они би, потом, кренули на Будимпешту. У правцу мађарске престонице у исто време пробило би се најмање десет руских корпуса. Италијанске трупе би покренуле офанзиву ка Бечу. На тај начин Грчка и Румунија више не би могле да остану по страни, Бугарска и Турска би остале одсечене од савезника, Аустроугарска би била потучена, док би Немачка била принуђена на капитулацију.

У СВОЈИМ мемоарима генерал Жофр пише да је "брзо дошао до закључка да је тај план био апсолутно неостварљив". Француска и Британија нису биле у стању да на то, како Жофр каже, "ексцентрично војиште" пребаце и да ту снабдевају тражених 800.000 људи. Противник је ту могао да много брже концентрише своје трупе. До истих закључака дошле су и Врховне команде Британије и Италије, које су такође добиле предлог генерала Алексејева. Идеја о одлучујућој офанзиви на југоистоку споразумно је одбачена.

Русија је хтела да главне снаге Антанте баци на српски фронт, док је Француска и даље веровала да ће судбина рата бити одлучена на Западу. Хтела је ипак, да се у Солуну задржи, да помогне Србима да обнове своје снаге и да за тај фронт веже што веће непријатељске снаге. Такав је био и став Италије која је, ипак, хтела да утврђује своје поседе у Албанији, уместо да шаље трупе у Солун.

Све то више није било од велике помоћи за српску војску и цивиле. Став Британије могао је, међутим, да Србима донесе коначни слом и уништење. Русија, Француска и Италија хтеле су, ипак, да после повлачења помогну српској војсци да настави борбу. У тренутку када је главнина српске војске започела успон у црногорске и албанске планине, 1. децембра, Ратни савет у Лондону закључио је, међутим, да је битка за Балкан била завршена и да је дошло време да се британске трупе коначно евакуишу из Солуна. На седници одржаној 3. децембра, ову одлуку потврдила је и британска влада. Лорд Киченер је изјавио да ће радије поднети оставку него трошити британске снаге на операцију осуђену на пропаст.

СУТРА: Замућена слика српског пораза

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)