ПОВЛАЧЕЊЕ ИЛИ ПРОТИВУДАР: Војвода Мишић је остао усамљен у залагању за офанзиву

Милош Ковић

15. 03. 2021. у 18:00

ОДЛУКА о коначном напуштању отаџбине, без одлучујуће битке, оставила је тежак утисак на српске официре и војску. Начелник штаба Шумадијске дивизије другог позива, генералштабни мајор Душан Симовић, потоњи генерал авијације, у писму војводи Степи Степановићу, своме надређеном, од 27. новембра тражио је битку, уместо повлачења: "Остајмо овде, на овој последњој груди слободне Србије и умримо часно".

ПОВЛАЧЕЊЕ ИЛИ ПРОТИВУДАР: Војвода Мишић је остао усамљен у залагању за офанзиву

Српски официри у Метохији 1915. године / Фото Архив Београда

На српске официре имале су утицаја и вести о стању у непријатељском табору. Генерал Фалкенхајн је 27. новембра закључио да је коначно обавио задатак отварања путева ка Бугарској и Турској и уништења српске војске. Веровао је да ће она, у зимским врлетима Албаније и Црне Горе, престати да постоји као борбена сила. Генерал Конрад фон Хецендорф се са тим није сагласио. Тврдио је да ће Срби, ако не буду до краја гоњени и потпуно уништени, обновити своје снаге и да ће, заједно са савезничким трупама у Солуну, ускоро представљати озбиљну претњу по интересе Централних сила.

НЕМАЧКА Врховна команда издаће 29. новембра и званично саопштење у коме је објавила да "српска војска више не постоји", да ће "њени бедни остаци" у "дивљим албанским и црногорским планинама" "наћи своју смрт" и да се зато прекидају све даље операције.

Фон Фалкенхајн је на српском фронту, од једанаест немачких дивизија, оставио само три. Фон Хецендорф је, опет, издвојио Трећу армију из Групе армија Макензен, пребацио њене снаге са севера Црне Горе на приморје и на правац према Ловћену и Скадру, да би могао да настави да гони Србе и у Црној Гори и Албанији. Односи између начелника штабова Немачке и Аустро-Угарске постали су тако лоши да су на неко време прекинули контакт.

ПОРЕД овога, Срби су уочавали да су и непријатељске трупе, које су их гониле, патиле од исцрпљености. Вредност немачких војника ни на почетку похода није била висока. Крајем новембра један немачки сведок упоредио је чак и војнике пруског елитног 24. пука са бандама генерала Менсфелда из Тридесетогодишњег рата, јер су били боси, са поцепаним униформама и због нередовног рада коморе, огрезли у пљачки.

Сутрадан, пошто је примио писмо мајора Симовића, војвода Степа Степановић морао је да се суочи са много озбиљнијим примедбама. Командант Прве армије, војвода Живојин Мишић затражио је од њега да, као најстарији, сазове команданте три армије и одбране Београда на саветовање у Пећ. Тако су, од 29. новембра до 1. децембра, у Пећи одржане четири драматичне седнице команданата армија, војводе Степе Степановића, војводе Живојина Мишића, генерала Павла Јуришића Штурма и генерала Михаила Живковића. Већ тада, о тим седницама се, усред ширења различитих гласина, много говорило и нагађало.

НА првој седници одржаној 29. новембра ујутро, војводе и генерали су, судећи по записнику, овако описали стање српске војске:

ТРУПЕ НИСУ СПОСОБНЕ ЗА БОРБУ

НА вести о припремама за офанзиву, командант елитне Шумадијске дивизије првог позива, пуковник Божидар Терзић, писао је 30. новембра генералу Михаилу Живковићу, команданту одбране Београда, да му "старешинска дужност" налаже да "последњи пут" понови ""да су морал и дисциплина код војника и подофицира у толикој мери опали, да се више на њих не може рачунати. Бекство из команде и одрицање послушности својим старешинама узело је толико маха, да су официри немоћни да ово спрече. Трупе нису више способне ни за какву борбу... Арнаутски живаљ непријатељски је расположен према нашој војсци. Ништа се више од њих не може купити за исхрану људи и стоке; због пљачке је раздражен и са оружјем у руци напада наше војнике."

"Бекство војника у масама; оскудица хране и фуражи, и немогућност да се иста набави и трупама дотури; тешке комуникације; велика хладноћа; поцепаност одела и обуће; крајња изнуреност људства и стоке услед непрекидних бораба и покрета; немање никакве хране на правцима одређеним за повлачење, што потврђује извештај Пов. Д. Бр. 1908 од 29. овог месеца нашег делегата пуковника Пешића са Цетиња, да се на путу кроз Црну Гору неће готово ништа од хране наћи; немање никакве везе са Врховном командом, да би се њој ситуација могла представити, угроженост правца преко Рожаја од побуњених Арнаута, све су то узроци који су створили очајно стање у војсци".

Војвода Живојин Мишић је због тога затражио да се, уместо извршавања наређења Врховне команде, која се налазила на територији Албаније, код Пећи прикупе све расположиве снаге и крене у одлучну офанзиву у правцу Косовске Митровице. Предлагао је да војвода Степа, као најстарији, преузме команду. Овај је то одбио, тврдећи да Врховна команда "постоји као законита власт и да је то једини конац који нас везује за отаџбину".

ПРЕМА неким изворима, војвода Степа је одбио и захтев војводе Мишића да, у том случају, он буде постављен за главнокомандујућег. Сви команданти армија осим Мишића закључили су да српска војска више нема снаге за офанзиву. Одлучено је да се изврши наређење Врховне команде. Ближе су одређени правци повлачења и издата наређења о уништавању све артиљерије, муниције и технике која није могла да буде понесена на пут.

Истог дана, међутим, у подне, војвода Мишић је затражио нову седницу. Саопштио је војводи Степи Степановићу да је управо добио вести о званичној немачкој одлуци да се прекине офанзива против Србије и о предстојећем повлачењу неких аустроугарских јединица са српског фронта. На основу ових података, као и вести о слабим непријатељским снагама око Митровице, команданти армија, који су се састали истог дана у 15.00, променили су своју преподневну одлуку и наредили припреме својих трупа за офанзиву.

НАПАД према Митровици претио је, међутим, да изложи бокове српских армија удару аустроугарске Треће армије са севера и бугарске Прве армије са југа. Извештаји са фронта настављали су да сведоче о губицима, недостатку наоружања, деморалисаности и дезертирањима.

Нова седница команданата армија, одржана 30. новембра, била је најжучнија од свих које су до тада одржане. Војвода Мишић поново је остао усамљен у залагању за офанзиву. Гласовима свих осталих команданата одлучено је да се већ сутрадан, 1. децембра, коначно приступи извршењу наређења Врховне команде и одлука донесених на преподневној седници 29. новембра. У записнику је писало да је тако одлучено на основу извештаја команданата Моравске дивизије другог позива, Шумадијске дивизије првог позива и Тимочке дивизије другог позива о уласку непријатеља, после Призрена, и у Ђаковицу, о поразима и "повлачењу у нереду".

ВОЈВОДА Мишић, међутим, није одустајао. На бурној седници одржаној 1. децембра пре подне, наставио је да доказује нужност противофанзиве. Овога пута, судећи по записнику, рекао је и да би се, у случају њеног неуспеха, требало предати:

"Кад се повела реч шта да се даље ради, Војвода Мишић износио је немогућности извршења директиве Врховне команде и пребацивања трупа ка Приморју и рекао је да у овим приликама остају две резолуције да се кренемо напред у офанзиву те да видимо од кога бежимо, па успемо ли, добро, не успемо ли, онда да пошаљемо парламентаре непријатељу и ступимо у преговоре са њим, у циљу обуставе непријатељстава".

СУТРА: ТУЖНА САХРАНА ТОПОВСКИХ ЦЕВИ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)