ПОЗОРНИЦА ПОРАЗА И ОЧАЈАЊА: Српска војска, сабијена у Метохији, иза леђа имала је зид од планина, а испред себе вишеструко јачег непријатеља

Милош Ковић

13. 03. 2021. у 18:00

У ДЕПЕШИ командантима армија од 21. новембра, после неуспеха Качаничког маневра, војвода Путник је наредио повлачење свих српских снага на леву обалу Ситнице, према Пећи, Ђаковици и Призрену.

ПОЗОРНИЦА ПОРАЗА И ОЧАЈАЊА: Српска војска, сабијена у Метохији, иза леђа имала је зид од планина, а испред себе вишеструко јачег непријатеља

Фото Архив Београда

Регент је прешао у Призрен 20. новембра, а краљ два дана касније. Концентрисање српске војске у Метохији завршено је до 24. новембра. Тога дана непријатељ је већ био прешао Ситницу. Дан раније, мало после одласка краља Петра, Немци и Бугари ушли су у напуштену Приштину.

Санџачка војска се тек тада повукла са Дрине и Лима ка Тари. Српски Вардарски одред, Тетовски одред и Албански одред нису трпели веће нападе, али су остали изоловани у Македонији. Коначно повлачење француске Источне армије ка Солуну почело је 24. новембра.

Главнина српских снага, Прва, Друга, Трећа армија и Трупе одбране Београда, већ су биле напустиле територију Краљевине Србије; налазиле су се у Црној Гори, на подручју око Пећи и Рожаја. Друга, мања група, састојала се од Трупа Нових области, које су се налазиле код Ђаковице (такође у Црној Гори) и код Призрена, и од Тимочке војске, распоређене око Призрена.

ВЕРОВАЛО се да Путник спрема нову офанзиву. Врховна команда је, међутим, 23. новембра, обавестила црногорску Врховну команду о предстојећем повлачењу српске војске кроз Црну Гору и Албанију. Дан раније, она је од српске владе добила уверавања да су у Скадру и Драчу већ формиране савезничке базе за снабдевање српске војске, и да ће Есад паше Србима дати око 5.000 товарних коња. Црногорска влада је у Ђаковици српској војсци ставила на располагање једанаест тона кукуруза. Срби су, међутим, имали храну за девет дана, док је пут ка албанској обали требало да траје бар 15 до 20 дана. Врховна команда је зато рачунала да ће са пола дневног оброка војска моћи да се пробије до мора.

НЕСЛОГА МЕЂУ ОКУПАТОРИМА

ЗБОГ изостанка завршног ударца несугласице између Фон Фалкенхајна и Фон Хецендорфа претвориле су се у узајамне оптужбе. Десно крило аустроугарске Треће армије, које је требало да напредује кроз Херцеговину, Новопазарски санџак и Црну Гору, уместо да буде ојачано, ослабљено је повлачењем немачких јединица из његовог састава. И немачке и аустроугарске трупе желеле су да сачекају поправку железничких пруга које су водиле даље ка југу. Изостао је и одлучнији продор бугарске Друге армије од Урошевца ка Призрену и Љум Кули, који је Србима могао да пресече одступницу ка Албанији и Јадранском мору. Срби ће тако добити прилику да се повуку у црногорске и албанске планине.

Никола Пашић је, наиме, још 19. новембра, када је било јасно да је Качанички маневар пропао, наложио српским посланицима да обавесте Савезнике да ће се српска војска повући преко Црне Горе и Албаније на Јадранско приморје. Тражио је допремање наоружања и хране на обалу, у Андријевицу,Тирану, Пуку и Елбасан, за око 250.000 људи.

САВЕЗНИЧКИМ посланицима Пашић је саопштио да је пут којим је влада хтела да се повуче, од Призрена преко Љум Куле и Дебра ка Битољу, био угрожен продором Бугара у правцу Дебра. Требало је да посланици хитно крену ка Пећи, да би се одатле, преко Црне Горе, пробили ка Скадру и Медови.

Срби су, напуштени од Савезника, сабијени у Метохији, иза леђа имали зид од црногорских и албанских планина, а испред себе вишеструко јачег непријатеља. Само при Врховној команди, у Призрену је било, са све породицама и пратњом официра, око 300 душа. Француских официра, војника и помоћног особља било је скоро 250.

Призрен је тих дана био позорница пораза и очајања. О општем стању духова сведочи и чињеница да су искусни адмирал Трубриџ и сумњичави пуковник Филипс, поверовали у гласину да су Британци, напредујући са југа, ушли у Скопље, предвођени самим лордом Киченером. О атмосфери у Призрену сведочи и Огист Боп: "Дошавши до места одакле нема изласка, гомила осећа да је запала у клопку; као звер коју гоне, она преплашена тумара тамо-амо; лица на којима се огледају умор, патња и глад - потамнела; људи дошли жути као њихово каљаво одело; гомила, улица, људи, ствари, све то подсећа на слом."

ДЕЗЕРТИРЊЕ је почело већ крајем октобра. Властимир Петковић пише да је његов Девети пук 28. октобра, по преласку Ресаве, за једну ноћ напустило око стотину војника. На Косову је дезертирање попримило озбиљне размере. Краљ Петар је 21. новембра у дневнику забележио да је за један дан и ноћ војска имала око 1.000 бегунаца. У Метохији је напуштање јединица постало масовно. Код Призрена је један коњички пук за ноћ изгубио половину људства и стоке. Нарочито масовно бежали су регрути из састава Резервних трупа и дечаци који су се налазили под старањем министарства унутрашњих послова.

Овлашћења за сузбијање дезертирања била су дата пуковнику Петру Мишићу. Он је бегунце немилосрдно стрељао и батинао. Размере дезертирања могу се наслутити из службених српских статистика о губицима, по којима је српска војска до средине новембра изгубила 68.128 војника оперативних јединица, да би у наредних 15 дана, до краја новембра, број губитака износио 266.128. Чак и ако се има на уму да други број не обухвата само оперативне јединице, разлика је заиста значајна.

ЗАРОБЉЕНИ аустроугарски официри стигли су до Призрена пре таласа српских избеглица, још 3. новембра, преко Куршумлије, Подујева и Приштине. Стање у Призрену тада још није било критично. Миле Будак сведочи да су имали новца и да им је било дозвољено да тргују са локалним Албанцима:

"Било је до миле воље ћевапчића, халве, рахат локума, салепа, кестења, ораха, црне каве, изјутра млијека, бравећих кобасица, итд. Неки је Грк доносио рума и ликера, а двије-три жене чарапа, плетених вунених маја и рукавица."

Будак је марљиво описао богат јеловник заробљених аустроугарских официра у Призрену.

Ово поглавље у својим сећањима назвао је "призренске гозбе". Он и његове колеге "часници" су, међутим, понижавајућим сматрали то што су и највиши официри морали да сами себи доносе храну.

АЛБАНЦИ углавном нису знали српски језик, па су се заробљеници са њима тешко споразумевали. Један од њих, који је бријао Будака, пошто му је овај показао аустријску круну и српски динар и питао га шта би више волео, и пошто се уверио да у околини нема

Срба, пољубио је круну и гадљиво одбио динар. Будак је, у сусретима са Албанцима, закључио да су се Срба бојали и да су их мрзели.

У најтежим околностима последње седмице новембра Србе су понајвише спасли сукоби унутар команди Централних сила и недовољна одлучност у напредовању њихових снага.

Гониоци су били преморени. О српском отпору сведочи и чињеница да је до тог тренутка Група армија Макензен изгубила преко 67.000 људи, а бугарска Друга армија преко 25.000.

После уласка у Приштину, Фон Макензен је закључио да је поход завршен, па је наредио фон Галвицу и Фон Кевешхази да обуставе операције и повуку своје армије ка Приштини.

Рачунао је да ће за гоњење преосталих српских јединица бити довољне Трећа и Девета дивизија бугарске Прве армије.

СУТРА: Капитулација најгоре решење

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)