СРБИМА ВЕЗАНЕ И РУКЕ И НОГЕ: На захтев регента Александра и војводе Путника, у повлачење са војском кренуо је и српски краљ

Милош Ковић

06. 03. 2021. у 18:00

СРБИМА ВЕЗАНЕ И РУКЕ И НОГЕ: На захтев регента Александра и војводе Путника, у повлачење са војском кренуо је и српски краљ

Краљ Петар на фронту октобра 1915. године / Фото Риста Марјановић

КРАЉЕВО је на стране посланике, првог дана по доласку, оставило утисак мира и сређености. Већ сутрадан су, међутим, стигле колоне избеглица. Огист Боп, француски посланик који је према Србима показивао саосећање које међу страним дипломатама није било уобичајено, бележи:

"Али се изглед вароши мења брзо; улице су се испуниле рањеницима, избеглицама, војницима без оружја; све нас подсећа на повлачење. Киша је почела да пада; Краљево је суморно. Улице су закрчене; на све стране разна кола, теретни аутомобили; пролази се с муком по блату, кроз гомиле војника који се траже.

Поворке избеглица укрштају се у свим правцима; овде гомила из села на босанској граници која бежи испред аустријских упадача; тамо, на старинским воловским колима, Цигани, деца разног узраста у шареним ритама, крезубе старице с лулом у устима; њихова живописна група не миче се, заустављена необичном поворком чамаца и понтона коју спроводе руски морнари из мисије у Ћуприји; официр, роб упутстава које је добио, гледа да спасе овај гломазни материјал; на коме ли ће га путу оставити у блату?"

У ПОВЛАЧЕЊЕ је кренуо и сам српски краљ. На захтев регента Александра и војводе Путника, пошто је покретну имовину сместио у један дрвени сандук, закован гвожђем, са натписом "Сила победит", краљ Петар је 23. октобра морао да напусти градилиште своје задужбине на Опленцу. Врховна команда и влада му, међутим, нису дали одговор на питање где би требало да се евакуише. Отпутовао је у Крагујевац, где је посетио болесног регента и Врховну команду. Војвода Путник му је, без много околишања, саопштио да је "стање тешко".

Краљ Петар је одатле продужио за Ниш. Узнемиреност и збуњеност у ратној престоници тог 24. октобра биле су такве да га на железничкој станици нико није дочекао. Заборављен, краљ је ту остао око 40 минута. Увече је записао у свом дневнику: "Јако сам промукао и озебао јутрос у чекаоници, гди је промаја била."

ПОМОЋ ЖЕНА ИЗ БРИТАНИЈЕ

БРИТАНСКЕ жене лекари и медицинске сестре нису се, по природи ствари, бавиле политиком Киченера, Греја или Черчила према Србији. Њихов долазак у Србију имао је велики политички значај, али и за историју покрета за женска права у Британији и Европи. Жене из Велике Британије и Комонвелта биле су, наиме, нарочито у саставу болница Српског потпорног фонда и Болнице шкотских жена, али и у оквиру различитих добротворних удружења, често повезаних са покретом сифражеткиња, као и потпуно самостално, током 1915. у масама пристигле у Србију. Чланице Болнице шкотских жена су, тако, саме обављале све своје послове, од најсложенијих хируршких захвата до вожења камиона.

МИНИСТРИМА који су, потом, почели да стижу, краљ Петар је саопштио да намерава да крене на фронт. Већ сутрадан кренуо је ка Књажевцу. Заменик министра спољних послова, Јован Јовановић Пижон, који је у свом дневнику описивао свакодневну нишку "нервозност - мување - неурастенију", тога дана је забележио: "Краљ хоће на фронт. - Иде у Књажевац - све је код њега на миру у погледу онога што ће бити најзад, јер мисли биће добро."

Фронт је непрекидно посећивао и регент Александар. Својим аутомобилом дневно је прелазио и по неколико стотина километара. Он и Врховна команда прешли су из Крагујевца у Крушевац 24. октобра. Регент је одатле одлазио на фронт и неретко се излагао опасностима. Његов посилни, Панта Драшкић, описао је случај када је, код Малог Поповића, у посети генералу Павлу Јуришићу Штурму, престолонаследник скоро погинуо, пошто је непријатељска артиљерија "уракљила" његов аутомобил.

О ТОМЕ какво расположење је владало међу страним војним изасланицима сведочи и то што је пуковник Филипс, који се возом повлачио са Врховном командом у Крушевац, рекао адмиралу Трубриџу у Ћуприји да је "цела ствар завршена" и да је Британцима "само преостало да напусте земљу уколико је то икако могуће".

Трубриџ је морао, упркос томе што су се Кер и артиљерци налазили на фронту са све мање муниције, да уништи сав ратни материјал и да, са својом мисијом, крене из Ћуприје ка Крушевцу. И даље је писао да је "застрашујуће" то што је Србија остављена без помоћи. "Јадна мала Србија". записао је Трубриџ 23. октобра у свом дневнику.

Већ тада, после прекида веза на Јужној Морави и Вардару, размишљало се о новим, принудним правцима повлачења и напуштања земље. Филипс 24. октобра говорио Трубриџу о могућности одступања преко Црне Горе. Трубриџ је, опет, веровао да је, после пада Скопља, повлачење могло да се изведе само према југозападу, ка Дебру, Битољу и Солуну.

СУТРАДАН је пуковник Пјер Фурније писао посланику Огисту Бопу о "брзој евакуацији" правцем Митровица - Пећ - Андријевица - Подгорица. Пашић је страним посланицима у Краљеву 26. октобра такође говорио о могућности повлачења преко Црне Горе.

Много оштрије оцене савезничке политике према Србији од оних које је адмирал Трубриџ поверавао приватном дневнику могле су се пронаћи у јавним написима новинара из савезничких земаља и припадника савезничких медицинских мисија, који су делили са Србима свакодневне животне муке. Флора Сендс у повлачење са српском војском кренула је као британска болничарка, да би, уочи преласка у Албанију, постала војник "Гвозденог пука" Моравске дивизије и једина жена из Западне Европе која се као војник борила у Првом светском рату.

МЕЂУ Британцима у Србији је, међутим, било новинара који у својим извештајима и књигама објављеним непосредно после српског повлачења, нису крили огорчење због политике своје владе на Балкану. Са Србима је у избеглиштво тада кренуо и Гордон Гордон-Смит. Он ће, у књизи Са Србима у рату (1916), тврдити да су Савезници, својом бригом о интересима Бугарске и спречавањем српске офанзиве ка Софији, Србима "везали и руке и ноге" да би их, потом, "препустили ужасима инвазије и окупације".

Клод и Алис Аскју, брачни пар познат у Британији и САД по веома читаним романима, у Србији су боравили као новинари "Дејли експреса" и добровољци у једној од британских медицинских мисија. У књизи "Опустошена земља" (1916), објављеној по преласку Албаније, мало пре него што ће заједно пронаћи смрт у Плавој гробници, описали су свој ратни пут са српском војском.

УОЧИ напада, били су, на подручју Пирота, са својом Првом британском пољском болницом за Србију, придодати Другој армији војводе Степе Степановића. Тада су својим српским пријатељима, у штабу војводе Степе, гласно читали британске новине: "Живо се сећам једног дана у Пироту, пре него што су стварно почела непријатељства с Бугарском, када су стигле енглеске новине у којима смо прочитали говор сер Едварда Греја у Доњем дому, у коме је дао јасно обећање Србији, обећање од којег се, часно, није могло одступити. Не само да смо сами прочитали тај говор, већ смо га, одушевљени његовим тоном, превели нашим српским пријатељима из штаба Друге армије. Хвалили смо се њиме лево и десно. Били смо тих дана поносни на своју националност."

Забележили су да су у српском штабу "лепе речи" министра Греја "примане са узвицима одобравања и изразима поверења", али и да ће, после "свечаног обећања", доћи оно што су назвали "издајом".

СУТРА: ПОВЛАЧЕЊЕ НА ДВЕ МОРАВЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)