У БОРБУ ДО ПОСЛЕДЊЕГ ЧОВЕКА: Дечаци, да би сачували животе, слати су за војском

Милош Ковић

04. 03. 2021. у 18:00

НЕМАЧКЕ и аустроугарске трупе на српском фронту прешле су у опште наступање већ 18. октобра.

У БОРБУ ДО ПОСЛЕДЊЕГ ЧОВЕКА: Дечаци, да би сачували животе, слати су за војском

рбија је била пуна колона избеглица / Фото Архив Београда

Српске снаге су им пружале жесток отпор. Генерал Павле Јуришић Штурм, командант Треће армије, извештавао је Врховну команду да су се, у свакодневним борбама са немачком Једанаестом армијом, Дринска и Дунавска дивизија првог позива свеле на по 5.000-6.000 пушака, што је представљало тек четвртину редовног бројног стања српских дивизија.

Заробљени Немци говорили су да се у њиховим штабовима веровало да Срби имају свеже снаге, иако су из дана у дан, без роптања, у борбу ишли увек исти људи. Властимир Петковић, ђак наредник из деветог пука Дунавске дивизије првог позива, забележио је да су право на одмор имали само водови који су на смену чували пуковске заставе, али и да су оне све чешће повераване ордонансима.

ДЕВЕТИ пук имао је посебно тешке губитке 19. и 20. октобра, код села Црљенца, на положајима Шумер и Коса. Петковић је описао како су Црљенчани, који су били у саставу овог пука, морали да са положаја гледају како Немци улазе у њихове куће. Девети пук је, укопан на Шумеру и Коси, трпео непрекидну паљбу тешке артиљерије, али је имао да се одржи, како је у наређењима писало, "до последњег човека":

"Слика изазива очајање. Ровови засути раскомаданим лешевима, рањенима који нису могли бити изнесени и земљом. Људи прљави, поцрнели, знојави иако је хладно, с дивљим пламеном у очима и отеченим уснама. Чисти су још једино затварачи на пушкама. Официри мирни, но резигнирани, свесни да ће се и са овога положаја одступити. Само када и после колико жртава?! "Прелазило је већ у монотоност: армија наређује " дивизија наређује " пук строго наређује " Ни стопе назад, до последњег човека! А после сваког наређења сваки командир је имао мање људи у рову. Сви су од срца желели да оно "до последњег човека" буде што пре. Никада ваљда није било теже бити жив!"

Драма раздвајања породице

ВИТОМИР Пантић је описао драму раздвајања кроз коју је прошла његова породица: "И мој млађи брат хтео је да пође са мном. Љутио се на мене што хоћу да га оставим да га Немци и Аустријанци кољу". Али, мати наша није му дала да иде са мном. "Зар би ти могао - каже му она - да оставиш своју мајку саму, без тебе, да је Аустријанци убију, а ти бежиш и гледаш да спасеш само себе, а мајка те се не тиче!" Онда му рече да иде ако хоће, али он се већ био покајао. Али те мајчине речи учинише на мене врло велик и жалостан утисак, те сам од ње одмах тражио да и ја останем, да са њима делим и добро и зло. Мати ме позва у другу собу и рече да тако говори због млађег брата, да не би жалио што остаје, пошто не може издржати све напоре да побегне од непријатеља. Затим ми рече, да и ја могу остати код куће, ако желим да сам себе упропастим, јер ја нисам толико мали да би ме Аустријанци оставили на миру. Кад је дошло време да се полази - пошао сам."

АУСТРОУГАРСКА трећа армија до 22. октобра ипак није стигла до предвиђене линије Аранђеловац - Ковачевац. Њен бок угрожавао је војвода Мишић, који је 16. октобра одлучио да напусти Мачву, да би спојио снаге са трупама генерала Михаила Живковића Гвозденог и Павла Јуришића Штурма. Немачка Једанаеста армија успела је тек да се приближи свом циљу, линији Смедеревска Паланка - Жабари, да би се наглим продором 22-23. октобра ипак пробила до Паланке. Од почетка похода до 22. октобра ове две непријатељске армије заробиле су око 5.000 српских војника и заплениле око 30 застарелих топова. У исто време, међутим, само Галвицова Једанаеста армија изгубила је 231 официра и 7.814 војника.

Уз вест о паду Скопља и онеспокојавајућу поруку Сараја Путнику, 22. октобра сазнало се и за тешке губитке Дринске и Шумадијске дивизије првог позива у судару са немачком Једанаестом армијом. Властимир Петковић приметио је да је од 22. октобра борбени морал трупа српске Треће армије почео нагло да слаби. Он и његови другови коначно су престали да се надају контраофанзиви. Започео је период у коме су борбе вођене још само да би се обезбеђивало повлачење.

ПОРАЗАН утицај на борбени морал имали су сусрети са избеглицама, нарочито са родбином и пријатељима, од којих су војници сазнавали лоше вести о својим породицама и селима.

Девети пук Дунавске дивизије првог позива на прве колоне избеглица наишао је у селу Панкову, 23. октобра, пошто је прешао на леву обалу Млаве: "Пред кафаном безброј кола и стоке. На сваком кораку невоља. Маса која није знала шта ће и куда ће. Нашли се, затим, многи познаници, рођаци, родбина. Чула се многа болна историја, многе кобне вести. Тако одмор, иако ван борбене линије, није могао пријати. Многи преседели читаву ноћ крај ватре. Срећом, одмах зором се пошло даље од села".

Србијом су почеле да теку реке избеглица. Она је већ била пуна бескућника.Иза избеглиштва увек је стајао страх. Нарочито у западној Србији, људи су упамтили насиље и злочине Аустроугара над женама, децом, старцима, рањеницима и заробљеницима.

Породице официра и државних чиновника покретала је додатна стрепња од репресалија.

ДОКТОР Луј Томсон напустио је Шабац на воловским колима, праћен члановима своје мисије. Према Ваљеву, Горњем Милановцу и Крагујевцу, путовао је са колонама избеглица.

Он их овако описује: "То су само жене које предводе кола са воловским запрегама, на којима су збијена мала деца између свежњева са прњама. Одрасли и старци иду пешке. Стока следи за њима. Уочавамо и доста рањеника који се вуку како могу и куд могу, јер им није одређен циљ; недостају им намирнице; често питају: "Где треба да се иде?"".

Било је, међутим, жена које су се бориле раме уз раме са мушкарцима. Фон Галвиц је, у Селевцу, 21. октобра наишао на масовни оружани отпор у коме су учествовале и жене, па је морао да прихвати дуготрајну уличну борбу, од куће до куће. Заробио је чак око 400 цивила и наредио егзекуције.

МОЖЕ се само наслућивати како су полазак у избеглиштво подносила деца. О томе сведочи једна збирка фрагмената из писмених задатака ђака који ће, преко Албаније, доспети у Француску. Душица Стојадиновић се, тако, сећала: "На дан нашег поласка, 15. септембра 1915, са тугом у срцу обишла сам воћњак, баштицу, живинарник, помиловала и нахранила моје мало кученце, које весело скакаше око мене. Голубови и друга живина гураху се које ће пре узети храну из моје руке, не знајући да се ја с њима тога тренутка растављам. Још једном прелетех погледом преко њих и са сузним очима их последњи пут пребројах."

Школски састави деце избеглица нису нужно одисали пожељним, пригодним патриотизмом. Милан Бојић пише: "Окренуо сам се и видео мајку сву уплакану и наслоњену на вратима. Њен поглед био је упрт за сином који је пошао ни у живот ни у смрт."

ЗАТО уверљививо изгледају детиња побожност и родољубље Милована К. Живановића: "Полазећи из своје куће, сретох нашег седог попу који је сагнуте главе ишао улицом. Притрчах му, пољубих га у руку и затражих благослов. Његов сребрни глас, који никада није дрхтао, тада задрхта. Са расплаканим очима, прихвати моју главу, пољуби је и испрекидано ми рече неколико речи. Пољубих га у руку и осетих неку пријатну свежину.

Прекрстим се, погледам још једном своју кућу и прошаптах: "Са надом у Бога - напред!""

Мајке и сестре неретко су остајале у кућама, док су дечаци, да би били сачувани од репресалија и заробљеништва слати за војском, у покушају да тамо пронађу своје очеве и браћу.

СУТРА: Млади регрути крећу на пут

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)