БУГАРСКИ НАПАД БЕЗ ОБЈАВЕ РАТА: Српска Врховна команда је ослањајући се на обећања савезника, запоставила јужни фронт и одбрану Македоније

Милош Ковић

02. 03. 2021. у 18:00

БУГАРСКИ НАПАД БЕЗ ОБЈАВЕ РАТА: Српска Врховна команда је ослањајући се на обећања савезника, запоставила јужни фронт и одбрану Македоније

Фото Архива

БУГАРСКИ напад није отпочео 11. октобра, како је било договорено. У Софији су хтели да буду сигурни да су Централне силе прешле реке и помериле фронт у дубину српске територије.

Тек у ноћи између 13. и 14. октобра, без објаве рата, на широком подручју од Дунава до Дојранског језера, бугарске трупе почеле су да прелазе српску границу.

На северном делу бугарског фронта Тимочка војска и Друга српска армија успешно су одбијале нападе бугарске Прве армије, за коју је Макензен веровао да ће одлучити судбину Срба. Све до 22. октобра она није успела да заузме Неготин, Зајечар, Књажевац, Пирот, иако су се ове вароши налазиле на само 10 до 15 километара од границе.

Капетан Војислав Шикопарија, који је са Петим пуком Дринске дивизије послат на Тимок, као појачање Шумадијској дивизији другог позива, овако је описао први јуриш бугарске пешадије, 14. октобра:

"Бугари су као пијани надирали у масама по отвореној греди према седлу између Глоговице и Јаблана. Тукли су их фронталном и унакрсном ватром из свих могућих цеви - али узалуд. Бугари су падали, и преко лешева ишли напред! Били су необично упорни и агресивни. Газили су по крвавој земљи, и наступали."

ПРЕД бугарским налетом Шикопарија и његови војници морали су да се повуку. На положају Дренова Глава су, међутим, под командом пуковника Михаила Недића, заједно са једним пуком Шумадијске дивизије другог позива, Бугаре намамили у замку и потпуно их десетковали унакрсном ватром. Искусни официр Шикопарија, који ће тек проћи кроз борбе у Добруџи и на Солунском фронту, записао је да "ни пре ни после, никада у животу није видео на тако релативно малом простору толико много лешева".

Британске оптужбе

ЕДВАРД Греј је у разговору са Матејом Бошковићем, српским послаником у Лондону, сву одговорност за стање у које је Србија доспела пребацивао на Србе и на њихову непопустљивост у преговорима са Бугарима. Исту тему развијао је и Први лорд Адмиралитета, Винстон Черчил, оптужујући Србе да су Сарајевским атентатом изазвали Први светски рат, да су Бугаре у Македонији држали "под својим јармом" и да су, суочени са вишеструко јачим непријатељем, "твдоглаво" одбијали да напусте "освојене бугарске делове Македоније".

На јужном делу бугарског фронта, међу браниоцима долине Јужне Мораве био је и потпоручник Станислав Краков. Његов први батаљон 17. пука Дринске дивизије, био је послат у помоћ првом пуку трећег позива, разбијеном 16. октобра, на планинском масиву Крива Феја. И он је, међутим, потиснут у судару са целом бугарском бригадом. Тога дана, Бугари су код Врања избили на Јужну Мораву и пресекли главну комуникацију Срба са савезницима.

КРАКОВ је био један од рањеника, који су тада возом пребацивани у Ниш. Он је овако описао улазак "огромног воза, вагона загушених од крвавих, завијених људи" у нишку станицу:

"Улазимо у железничку станицу Ниш. Свугде изнад колосека, на киши и ветру, лепршају се затегнута платна са натписима: Soyez bienvenus, nos amis, nos allis!

Станица се црни од света који узнемирено чека возове са југа. И ето, најзад, један долази.

Али Црвени крст на њему гаси наде да то стиже очекивана помоћ из Солуна. Људи остају под кишним небом и чекају француске и енглеске дивизије које треба да са Галипоља пређу у Вардарску и Моравску долину."

СРПСКА војска је, усред борбе на северу, била изложена опасности од опкољавања. Већ 15. октобра Врховна команда издала је командантима Прве армије, Треће армије и Трупа одбране Београда директиву, којом су назначени правци одступања "на случај крајње потребе". Трећа армија и одбрана Београда требало је да се крећу према Баточини и Багрдану, док је за Прву армију било предвиђено да од Обреновца, преко Аранђеловца, стигне до Крагујевца. У директиви је јасно речено да је "главни циљ дејства у предстојећим операцијама, да се надирање и напредовање непријатеља заустави, у крајњем случају што дуже успорава и задржава, ради добитка у времену, докле нам савезници са довољно снаге не притекну у помоћ. После овога радиће се према новоствореној ситуацији".

Бугари су код Врања избили на Јужну Мораву и пресекли главну комуникацију Срба са савезницима.

Српска Врховна команда је, међутим, ослањајући се на савете и обећања савезника, запоставила јужни фронт и одбрану Македоније. Развучене и слабо мотивисане трупе нових области нису могле да зауставе бугарску Другу армију. Бугарска Трећа дивизија је, пошто је 16. октобра код Врања прекинула пругу, главну везу Срба са савезницима, 20. октобра заузела Куманово, да би 22. октобра ушла у Скопље пресекавши и вардарску комуникацију.

Стање на фронту нагло је постало критично.

КРИВОПАЛАНАЧКИ одред био је потпуно десеткован дезертирањем македонских регрута.

Код Скопља су два пука Брегалничке дивизије првог позива напустила положаје. Живко Павловић је писао о "кукавичком држању обвезника из нових области", о масовном дезертирању и пребегавању непријатељу, при чему је то приписивао њиховој необучености. И Војислав Шикопарија бележи да су Македонци под његовом командом масовно дезертирали; Бугарима је пребегао чак и његов посилни. Станислав Краков је, опет, имао другачија искуства са македонским регрутима. Они који су се затекли у његовом воду јуначки су се борили и гинули на положајима.

Врховна команда је 21. октобра сменила команданта трупа нових области Дамњана Поповића и команданта Кривопаланачког одреда, пуковника Петра Мишића. На место Поповића постављен је генерал Петар Бојовић. Пошто је од Кривопаланачког одреда формирана Вардарска дивизија првог позива, команда над њом предата је пуковнику Драгутину Милутиновићу, дотадашњем команданту Албанских трупа.

ПИТАЊЕ српског фронта било је бар што се Британаца тиче, решено већ 11. октобра, упркос скоро свакодневним молбама за помоћ, које су у Лондон, из Ниша и Крагујевца баш тада стизале. Тога дана адмирал Ернест Трубриџ и пуковник Џорџ Филипс, британски војни аташе при српској Врховној команди, нашли су се, како је то Трубриџ описао у дневнику, "у чуду и потпуној збуњености", пошто их је, у одговору на њихове извештаје о незавидном положају српске војске, Киченер само упитао какво је време у Србији у новембру. Трубриџ у дневнику исказује огорчење: "То је могао да сазна и у српском посланству у Лондону. И све то у тренутку када смо већ месец дана угрожени и када више ништа не може да нас спасе осим бројне војске и тешке артиљерије!"

Херберт Киченер је, упркос томе што је лично, заједно са Грејем и Черчилом, већ био одиграо важну улогу у доношењу одлуке о напуштању Србије, и 17. октобра поручивао Србима да најупорније бране северне границе "да би се добило времена за долазак савезничке помоћи, јер слаба помоћ не би донела користи". Француска делегација, предвођена министром рата Александром Милераном, која се 18. октобра у Лондону срела са Киченером и представницима британске Врховне команде, закључила је, међутим, да су Британци били уверени да српски слом више није могао да се спречи. Французи су, ипак, 19. октобра добили сагласност Британаца да се, уз три француске дивизије, у Солун упути и пет британских дивизија.

СУТРА: Француска команда се колеба

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)