САЧУВАН ЈЕ ОБРАЗ БЕОГРАДА: Јаук и писка невине дечице проламају се кроз рушевине

Милош Ковић

01. 03. 2021. у 18:00

У РАНО јутро 8. октобра, иако непобеђени, браниоци Аде Циганлије морали су да се повуку на десну обалу Саве и да потопе своју речну флотилу. Нису, ипак, успели да сруше мост који је спајао Аду са обалом, чиме је био отворен пут за наставак даљег пробоја немачке пешадије. Она ће, напредујући ка Бановом брду и Чукарици, запретити да одсече браниоце на дунавским обалама од остатка српских трупа.

САЧУВАН ЈЕ ОБРАЗ БЕОГРАДА: Јаук и писка невине дечице проламају се кроз рушевине

Српска војска одбија десант непријатеља

Ђорђе Рош је описао тренутак у коме је, под ватреном заштитом два монитора, почело искрцавање аустроугарске 59. дивизије на Дунавски кеј:

"Истовремено појавио се из Дунавског рукавца, вучен са два моторна чамца, велики понтонски мост са два батаљона пешадије, уз страховито урликање и вику. Остатак наше артиљерије болно и у агонији напрезао се, да са својим погоцима одвоји по који понтонски чамац, који је затим уз лелек и кукњаву своје рањене посаде бивао ношен током реке. Под заштитом монитора понтонски мост је убрзо био постављен и два батаљона извршила су десант на Дунавски кеј после кратког и очајног гушења, после кога је настала нека језива тишина."

Командант Сремског добровољачког одреда поручник Игњат Кирхнер брзо је добио вест да је непријатељ, напредујући од Дунавског кеја, избио на најважнију барикаду бранилаца, на насип железничке пруге која је спајала железничку станицу и Београдску кланицу и да се пробијао према Јалији, претежно јеврејском крају града, оивиченом данашњим улицама Мике Аласа, Цара Душана, Тадеуша Кошћушка и Дубровачком.

ЖИВАН Кезић, потпоручник у Сремском добровољачком одреду и писац вероватно најупечатљивијег мемоарског записа о борбама за Београд 1915, живо је описао покрет са Калемегдана ка Дунаву и ступање у борбу:

- Крете се Одред, изађе на Велики Калемегдан, затим поред кафане "Српски краљ", поред реалке, ухватисмо улицу Цара Уроша и кроз кишу челика пођосмо низ брдо ка Јеврејској мали. Уз пут трпимо губитке. Али ћуте и рањени и контузовани; ниједан се глас не чује. Једино се гледало, да се што пре дочепамо железничке пруге и Дунавског кеја. Сјурисмо се у једну авлију која гледа на пругу, скуписмо се и, пошто смо се уредили за напад, кретосмо као тигрови. Храбри добровољци без и једне речи, без пуцања и ларме, поскидаше бајонете са својих пушака, повадише каме из тозлука, страшне четвртасте бомбе одшрафише и на знак пиштаљке засветли цела линија поред железничке пруге као муња пред велику буру. Настаде бљесак, затим потмула тутњава, одмах затим затресе се земља, па и цела јеврејска Мала. Зачу се једно кратко али громко: "Ура!" Наста клање и јаук. За минут један стиша се све.

ЕНГЛЕЗИ СЕ ДИВЕ СРБИМА

ПОД командом капетана Аксентија Катића, британска батерија на Великом Врачару штитила је Дунавски кеј, потапала непријатељске чамце и тукла непријатеља на другој страни реке. Водник Чарлс Пирс је, у извештају за адмирала Трубриџа, писао да су Срби у борби били "заиста сјајни", да је један српски артиљерац "изазвао бескрајно дивљење" британских чланова посаде када је хладнокрвно, усред непријатељске паљбе, напустио заклон да би им донео порције пасуља. Енглези су били изненађени када је капетан Катић са њима, обичним српским и енглеским војницима, делио своја следовања хране.

ХРАБРИ добровољци постадоше господари железничке пруге на линији од кафане "Златни шаран" па све до "Кнез Михаиловог венца". Наш посао је завршен. Лево и десно од нас исправише се линије одбране, ухватисмо везу и тада отпоче страшна и незапамћена борба.

Непријатељ, видећи да је нашим браниоцима на Дунавском кеју пристигло појачање, удвостручи брзину око превожења, уведе у дејство поред два, још три монитора, и отпоче да бије фронталном и бочном ватром. Бије нас артиљеријом са Бежанијске косе, са монитора, са Борчанске Аде и из свију бара око Овче и Борче... "Мале и слабе јеврејске кућице, скоро читаве дижу се у ваздух. Јаук и писка невине дечице пролама се кроз рушевине. Чујемо их, али смо немоћни да им помогнемо. Непријатељски аероплани круже више нас као птице злослутнице, спуштају се сасвим ниско, чујемо њихово клопарање, али услед дима и прашине од рушевина не видимо их, нити их можемо гађати из пушака. Чим направе круг на неком месту, одмах се оспе читава киша тешких и лаких топова. Аустро-Немци превозе своју војску свим могућим средствима, почев од обичних рибарских чамаца, па све до челичних монитора са шлеповима поред себе. Цео ток Дунава препун пловећих објеката; црне се на води као дивље пловке."

КОД Куле Небојше и на Дунавском кеју, Аустроугари су, приковани уз обалу, запали у тежак положај. Западно од Куле Небојше заробљено је једно њихово веће одељење. Сатеривани су у реку, док њихова артиљерија није могла да им помогне због близине и измешаности са редовима српских бранилаца. Српска, британска и руска артиљерија тукле су, са Великог Врачара и Калемегдана, по понтонима на реци и јединицама које су на острву Кожара чекале на укрцавање. Живан Кезић је, пошто је Игњат Кирхнер тешко рањен, преузео команду над Сремским одредом:

"Јуриш за јуришем врши се. Како који део непријатељске војске пређе преко Дунава и искрца се на обалу Јалије, командује се: 'Напред!' Сатерамо их у блато, побијемо добар део, али гомиле су гомиле! Гину, али се попуњавају. Ми смо све мањи и мањи, непријатељски редови и артиљерија све многобројнији."

У ПОМОЋ браниоцима стигли су једна инжењеријска чета и, потом, Одред београдских жандарма. Око 15.00, док су се Срби спремали за одлучујући јуриш, искрцане батаљоне 59. дивизије спасао је општи напад монитора који су се приближили обали и осули паљбу по браниоцима. Онеспособљена је руска батерија од 75 мм у Доњем граду.

Изгубивши подршку своје артиљерије, браниоци су упорно, али узалуд јуришали на непријатељске редове. Ђорђе Рош ће, по сећању, записати говор који је, пре контранапада договореног за 15.00, одржао мајор Драгутин Гавриловић пред остацима свог Другог батаљона Десетог пука, Сремског добровољачког одреда и жандарма. Нема разлога да се сумња да је мајор Гавриловић тада одржао велики говор, али његов садржај представља накнадну реконструкцију, из 1931. године, једног талентованог писца, Ђорђа Роша. Он ипак, из пера сведока и учесника, лепо одражава идеале и стање свести бранилаца:

"ТАЧНО у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. - Образ Београда, наше престонице има да буде светао. Војници!... Јунаци!... Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више да се бринете за животе ваше који више не постоје. Зато напред у славу!... За краља и отаџбину. Живео краљ!... Живео Београд!..."

Ђорђе Рош је у овом нападу тешко рањен, а непосредно после тога рањен је и мајор Драгутин Гавриловић.

Увече су на Дунавски кеј почели да пристижу први батаљони 14. пука Тимочке дивизије. Она је већ у 9 ујутру кренула из Сопота ка београдском фронту, али је само 14. пук послат железницом. Ни батаљони 14. пука нису могли да промене однос снага на Дунавском кеју, али су учврстили редове бранилаца на железничком насипу. Све до мрака Аустроугари нису могли да наставе са искрцавањем; више од две трећине понтона није успело да се дочепа српске обале.

СУТРА: СРБИЈА ЈЕ ПРЕПУШТЕНА СУДБИНИ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)