ОБРУЧ СЕ ПОЛАКО ЗАТВАРАО: Српска влада почела је да шаље своје инте лектуалце у специјалне мисије у савезничке земље

Милош Ковић

19. 02. 2021. у 18:00

НИКОЛА Пашић је већ у августу 1914. у Нишу, на изради српског и југословенског националног програма, окупио Јована Цвијића, Александра Белића, Слободана Јовановића, Љубомира Јовановића, Николу Стојановића и Мирка Латаса.

ОБРУЧ СЕ ПОЛАКО ЗАТВАРАО: Српска влада почела је да шаље своје инте лектуалце у специјалне мисије у савезничке земље

Никола Пашић и Анте Трумбић / Фото Архива

Они су уобличили владин циркулар од 4. септембра исте године, у коме су набројане земље које ће се ујединити са Србијом: Босна, Херцеговина, Војводина, Далмација, Хрватска, Истра и Словенија. Ту је предвиђена чак и могућност уједињења са Бугарском у федеративну државну организацију. Потом је, у току 1915. године, као у доба немачких ратова за ослобођење од Наполеонове Француске, српским интелектуалцима препуштено да замишљају и, уз владину подршку, проповедају југословенско уједињење.

Тада се, у избегличком Нишу, угасио живот Стојана Новаковића, али су Цвијић и Белић својим брошурама дали кључни допринос уобличавању југословенских ратних циљева Србије.

Нарочито је важна била улога Јована Цвијића и његових мапа будуће југословенске државе.

Потом је српска влада почела да шаље интелектуалце у мисије у земље Антанте; њихов главни циљ била је пропаганда српских ратних циљева и југословенских идеја.

ПОСЕБНО се пажљиво приступало удруживању хрватских и српских емиграната из Аустроугарске у Југословенски одбор. Договорен у српском посланству у Риму и у Фиренци новембра 1914, Југословенски одбор је основан крајем априла 1915. у Паризу, да би се 7. маја 1915. скрасио у Лондону. Његов председник био је Анте Трумбић, а најистакнутији чланови Франо Супило, Иван Мештровић, Хинко Хинковић, Никола Стојановић, Душан Васиљевић, Милан Сршкић, Нико Жупанич, Богумил Вошњак и други. Од почетка њиховог деловања у Лондону, била је видљива намера неких чланова да се одвоје од српске владе, упркос томе што је она финансирала његов рад и већину чланова.

У томе су их водили и подржавали утицајни британски интелектуалци, публициста Роберт Вилијам Ситон-Вотсон, уредник за спољну политику у Тајмсу Хенри Викам Стид и археолог Артур Еванс. Упркос практичној подршци југословенском програму и ратним напорима Србије, али и чињеници да су Хрвати ратовали на страни Централних сила, Ситон-Вотсон, Стид и Еванс нису крили своју склоност католичким и, како су писали, "прозападним" Хрватима, насупрот "оријенталним" Србима; међу члановима Југословенског одбора, ту врсту предрасуда са њима је делио нарочито Франо Супило.

СИТОН-Вотсон је још октобра 1914, у једном меморандуму за Форин офис, тврдио да би било добро да се у будућој, југословенској држави, обезбеди превласт Хрвата над Србима; због тога су он и његови пријатељи журили да што пре поставе питање унутрашњег уређења будуће државе, у виду федерације или конфедерације аустроугарског типа. Тиме је требало ослабити већинске Србе и ојачати Хрвате и Словенце. Пашић је био сумњичав према њиховим везама са Супилом, Трумбићем и другим хрватским емигрантима. У исто време, Супилове посете Пашићу у Нишу и Сазонову у Петрограду, током зиме и пролећа 1915, увериле су га у то да српски председник владе само формално ради на стварању Југославије, а да суштински смера да створи Велику Србију, уз помоћ Русије и Италије, са којом ће поделити Далмацију. У то је веровао и Ситон-Вотсон. Супило је већ током лета 1915. почео да се одваја од Одбора и српске владе, да се залаже за дуалистичку, српско-хрватску Југославију са Хрватском све до Дрине, па и за самосталну Хрватску.

С једне стране налазила се хетерогена група интелектуалаца, бегунаца из Аустро-Угарске; с друге стране српска држава, краљ, влада и скупштина са, што је најважније, војском која је у рату постизала победе и трпела губитке, заједно са целим становништвом Србије.

ИПАК, Никола Пашић је основао и финансирао овај Одбор. По свему судећи, заиста је имао максимални, југословенски и минимални, српски програм, у чијем средишту се налазило, пре свега, ослобођење Босне и Херцеговине. Знао је, као и Супило, да ће сваки ратни циљ у одсудним тренуцима морати да се прилагођава стварним односима снага и непредвидивој ратној срећи.

ПАШИЋ НЕ ВЕРУЈЕ САВЕЗНИЦИМА

НИКОЛА Пашић савезницима из Антанте није веровао и због необавезујућег тона њихових порука. Најодређеније понуде српска влада је примила 13. августа 1915. Тада је, меморандумом британског министра спољних послова Едварда Греја, Србији предложено да се одрекне македонских територија које је, према уговору из 1912, већ била спремна да, под одређеним условима, преда Бугарској. У замену за њих понуђен јој је део Далмације од рта Планка до Цавтата, Босна и Херцеговина, део Славоније, Срем и Бачка. Пашић је упорно покушавао да сачува што већи део Македоније и да, у замену за попуштање на југу, добије пристанак да ће у југословенску државу ући Словенија, цела Хрватска са Ријеком и западни Банат.

Потписивање тајног Лондонског уговора 26. априла 1915, између Италије и сила Антанте, којим су овој, у замену за улазак у рат, поред осталог, обећане Истра, велики делови Далмације, са острвима, све до рта Планка, изазвало је огорчење Хрвата, убрзало стварање Југословенског одбора и појачало сумње Ситон-Вотсона и Супила. Према тачки 5. овог уговора, "Доњи Јадран", од рта Планка до реке Дрим у Албанији, са Сплитом, Шолтом, Брачем, Пељешцем, Дубровником, Котором, Баром, Улцињем и Медовом, требало је да припадне Србији и Црној Гори.

ПАШИЋ се, међутим, свим силама борио да цела Далмација, као и Хрватска и Словенија, уђу у састав будуће југословенске државе. Британски званичници, наиме, за разлику од Ситон-Вотсона, Стида и Супила, нису хтели Југославију. Намеравали су да сачувају Аустро-Угарску и да од делова њених територија створе Велику Србију. У руским званичним круговима се, међутим, почетком 1915. већ разматрало разбијање Аустро-Угарске и стварање југословенске државе.

Србима се, у сваком случају, као и Италијанима, нешто морало понудити. Током 1915.

Југославија је изгледала као недостижна српска утопија. Да би добила Велику Србију, Пашићева влада је требало да пристане да се улазак Италије у рат плати делом Далмације, док би се пријатељство Румуније стекло Банатом. Бугарска је требало да добије део Македоније који се налазио у саставу Србије. Нарочито су Руси тражили да Македонија припадне Бугарима, не би ли их одбили од Цариграда, руског ратног циља; на западу, у Далмацији, Британци су нагињали Италијанима и Аустро-Угарској, у чијем саставу су хтели да задрже Хрватску и Словенију. Пашић је упорно тражио Југославију. Огорчено је понављао да је неморално да се преговори о српским и југословенским територијама воде без знања Србије, као и да се од лојалне и пожртвоване савезнице тражи да се одриче својих територија, не би ли се придобиле земље које су се све време цењкале и погађале.

Било је, међутим, већ касно. Антанта, уосталом, Бугарима није могла да понуди оно што су могле Централне силе. Већ у августу 1915. Бугарска је имала припремљен уговор са Немачком и Аустро-Угарском; биће потписан 6. септембра 1915. године. Обруч око Србије полако се затварао.

СУТРА: Неслагања Антанте и Србије

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)