ПЛАНОВИ ЗА УНИШТЕЊЕ СРБИЈЕ: Узајамно непријатељство начелника аустроугарског и немачког генералштаба помоћи ће прогоњеној српској војсци

Милош Ковић

17. 02. 2021. у 18:00

СЛОМ савезничког искрцавања на Галипољу запечатио је и судбину Србије. Био је то први покушај војски Антанте да учине нешто и за њу. Србија је претрпела тежак ударац трошењем савезничких снага и времена на Галипољу.

ПЛАНОВИ ЗА УНИШТЕЊЕ СРБИЈЕ: Узајамно непријатељство начелника аустроугарског и немачког генералштаба помоћи ће прогоњеној српској војсци

Конрад фон Хецендорф, начелник аустроугарског генералштаба

Овај пораз умањиће спремност, нарочито Британаца, на нове акције на истоку, укључујући и Балкан. На Галипољу су коришћене колонијалне трупе и колонијални генерали; и балкански фронт ће бити третиран на такав начин. Поред тога, на Галипољу се показала слабост и неусаглашеност планирања у британским и француским штабовима, која ће одредити ратну срећу Србије у 1915. години.

Судбина Србије била је одлучена далеко од њених граница, много пре напада Централних сила на њу, октобра 1915. године. Та одлука није, међутим, донесена само у Дарданелима, него и на бескрајним пространствима Источног фронта. Британци и Французи потучени су на Галипољу; Руси ће, у великој немачко-аустроугарској офанзиви, од маја до септембра 1915, бити тешко поражени и потиснути далеко на исток.

НОВА офанзива Централних сила на Источном фронту била је замишљена као акција спасавања Аустроугарске. Конрад фон Хецендорф, начелник аустроугарског генералштаба, ишао је из пораза у пораз. На самом почетку рата пропао је његов "Фон Шлифенов план", када је, уместо да брзо заврши са Србијом и све снаге баци против Руса, био до ногу потучен у Церској бици; Колубарска битка биће још веће понижење његове балканске војске. Много страшнији били су порази на руском фронту, у Галицији.

Година 1915, која ће Централним силама донети велике победе, за Аустроугарску је, ипак, почела поразима. За само три месеца, Аустроугарска је на руском фронту изгубила преко 800.000 људи. Док су се Аустроугари повлачили из Галиције, у страху од руског продора ка Будимпешти, Немци су, на северу, потискивали Русе из Источне Пруске. Фон Хецендорф, је упорно и безуспешно покушавао да сачува престиж и самосталност пред начелником немачког генералштаба, Фон Фалкенхајном.

ЊИХОВО лично супарништво и узајамно непријатељство помоћи ће прогоњеној српској војсци, на Косову и у северној Албанији, у новембру и децембру 1915, да предахне и преживи. Фалкенхајн је још почетком 1915. предлагао напад на Србију, док је Хецендорф хтео да превентивно удари на Италију. Офанзива на Истоку била је средње, компромисно решење.

У фебруару 1915. Фалкенхајн је почео да са Западног фронта повлачи делове јединица од којих ће формирати Једанаесту армију, ударну песницу продора на руском, потом и на српском фронту. Генерал Август фон Макензен је доказао своје борбене квалитете под Хинденбурговом командом; сада је постављен за команданта "Армијске групе Макензен", у чији су састав ушле Једанаеста немачка и Четврта аустроугарска армија.

Офанзива на истоку из 1915. сматра се највећом победом Централних сила и највећим поразом Романова у Првом светском рату. Процене броја руских војника који су тада избачени из строја крећу се од око 1.400.000 до преко 2.000.000. Фалкенхајн и Макензен сада су могли да се окрену ка Србији.

У БЕЧУ су још од 1907. године састављани планови окупације и уништења Србије. Рачунало се на помоћ Бугарске; једину недоумицу представљала је линија којом би, на српском тлу, биле подељене аустроугарска и бугарска окупациона зона.

Такви планови разрађивани су и после пораза Аустроугарске на Церу и Колубари. У децембру 1914. предвиђено је расељавање Срба из области источно и западно од Дрине, да би ту било смештено немачко, мађарско и хрватско становништво. У Бечу и Будимпешти, и после свих пораза, нису хтели да одустану од припајања српских земаља уз Саву и Дунав - Мачве, Београда, Ђердапа - и у долини Мораве, све до Ниша. И овде је требало насељавати Немце и Мађаре, уништавати српску интелигенцију и сводити Србе на пољопривредно становништво. У Црној Гори Аустроугарској би припао стратешки важни Ловћен са обалом. Северна Албанија, којој би били припојени Косово и Метохија, у свим плановима требало је да уђе у аустроугарску интересну сферу, док би Бугарска узела целу Македонију.

УОЧИ коначног споразума Централних сила са Бугарском и напада на Србију, почетком септембра 1915, оне су биле сагласне само у томе да је српско питање требало заувек решити. Бугари су постигли договор са Централним силама да припоје српску Македонију, али и територију Србије источно од Велике Мораве, целу област Јужне Мораве, као и подручје до Копаоника, Качаника и Шар-планине.

БЕЗ МИЛОСТИ ЗА ЦИВИЛЕ

ВЕЛИКА офанзива Централних сила на Источном фронту, започета 1. маја 1915. имала је, осим личности главнокомандујућег и учешћа Једанаесте армије, низ сличности са нападом на Србију, у октобру 1915. године. Обе ратне операције биле су резултат до тада најтешње сарадње немачких и хабзбуршких трупа, под јединственом немачком командом. Ослањале су се на велику предност нападача у тешкој артиљерији. И у Русији и у Србији Немци су пробијали непријатељске линије, док су Аустроугари (на српском фронту и Бугари), ишли за њима. Сличност је била и у томе што су војску у узмаку пратиле реке цивилних избеглица; и на руском и на српском фронту окупатор према цивилима и освојеној земљи није имао милости.

Конрад фон Хецендорф је, међутим, у Великој Бугарској наслућивао препреку у будућем походу Аустроугарске ка југоистоку, па је покушавао да спречи тако великодушне концесије. Србију је хтео да избрише са политичке мапе Европе. Тражио је да Аустроугарска прогута и њене последње остатке, пошто би претходно Бугарска и Албанија од ње одгризле своје делове.

Насупрот Фон Хецендорфу и представницима војске, гроф Иштван Тиса, председник мађарске владе, веровао је да ће, припајањем толиког броја Срба, уз постојеће српско и јужнословенско становништво на територији Угарске, Мађари изгубити етничку превласт у својој половини Двојне монархије.

У ПИСМУ цару Францу Јозефу, написаном почетком децембра 1915, када је Србија већ била окупирана, Тиса је упорно бранио првобитни план Двојне монархије из јула 1914, да се остаци Србије и Црне Горе, после одвајања делова који би припали Аустроугарској, Бугарској и Албанији, не припајају Хабзбуршкој монархији.

"Тако би, зарад даљег постојања Српства у облику некакве државе, преостала Црна Гора, смањена и одсечена од мора, и источни део централне Србије - сиромашна и углавном гола планинска област одсечена од водених путева, затворена између моћних суседа, економски потпуно зависна од монархије", понављао је Тиса.

Ти остаци Србије и Црне Горе могли би да наставе да живе одвојено, или да се уједине под династијом Петровића. Мачва и Београд били би припојени Угарској, али би, да би се спречила, како је Тиса писао, "великосрпска инфекција", на њихову територију, као и на северне обале Саве и Дунава, требало населити мађарске и немачке колонисте.

У тренуцима слома Србије и Црне Горе 1915, цар Франц Јозеф и двор били су ближи плановима Конрада фон Хецендорфа, него грофа Тисе. У томе су имали пуну сагласност бугарског цара Фердинанда Сакс-Кобуршког и његове владе. Србију је требало раскомадати и уништити.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

Zivadin

17.02.2021. 18:16

Niti nasa drzava Srbija niti zna niti je briga za svojim stanovnistvom Svakog ko ode da radi u sbaskim zemljama fasistickim treba ga klazniti postali smo njihovo roblje za bagatelu a sutra bi nas opet ko macice pobili u jame zive zatrpali opameti se Srbijo nikada ama nikada nemacka asustrija svajcarska englezi posebno nisu bili ni malo naklonjeni niti imaju simpatija prema nama Uvek su protiv nas