НЕЖЕЉЕНА УЛОГА БЕОГРАДА: У јесен 1915. знало се да ће Србију напасти снаге три државе

Милош Ковић

14. 02. 2021. у 18:00

БЕОГРАД је, у време избијања Великог рата, у јулу 1914, био престоница мале земље у великом успону. Краљевина Србија је, према статистикама из 1901, имала највећи природни прираштај у Европи; уочи Великог рата имала је око 4.550.000 становника.

НЕЖЕЉЕНА УЛОГА БЕОГРАДА: У јесен 1915. знало се да ће Србију напасти снаге три државе

Подморница "Јадар" на Сави

Била је поносна на свој демократски политички поредак и на победе своје војске у тек завршеним балканским ратовима. Са више од 90.000 становника, Београд је грабио напред, у жељи да сустигне срећније европске престонице, које су вековима биле поштеђене ратова и разарања. Иако се није могао поредити са Паризом, Лондоном или Берлином, те 1914. Београд је био прави европски град - по својој самосвесној, виталној и образованој грађанској класи, по својим научним и уметничким достигнућима, по материјалним угодностима и технолошким новотаријама које је нудио својим самосвесним становницима.

Првих дана октобра 1915, Београд је, међутим, био уништено и опљачкано стратиште. Већ 28. јула 1914, припала му је нежељена, светско-историјска улога. Први светски рат почео је тога дана, нападом Аустроугарске на цивилне и војне циљеве у Београду. Тада је Београд изгубио и статус престонице - краљ Петар, регент Александар, влада Николе Пашића, Народна скупштина и сви кључни органи власти преселили су се у безбеднији Ниш. Од јула 1914. до почетка октобра 1915, погинуло је, умрло, или из Београда побегло скоро две трећине његовог предратног становништва.

ОКО 8.000 - 10.000 Београђана, који су 1914. године остали у граду, искусили су "цивилизаторску мисију" Аустроугарске: артиљеријско разарање целих стамбених четврти у најужем градском језгру и масовну погибију жена, деце и стараца, на улицама или у подрумима, где су узалуд покушавали да се сакрију од непријатељске тешке артиљерије. За време тринаестодневне окупације, почетком децембра 1914, Београђани су вешани насред Теразија, масовно одвођени у концентрационе логоре на територији Аустроугарске, где се умирало од глади и болести, подвргавани изненадним и погромима у којима су, као у оном најгорем, 13. децембра 1914, мушкарци хапшени, а жене силоване.

ПОБЕДНИЧКА СЛАВА СРБИЈЕ

СРБИЈА је из ратне 1914. године изашла исцрпљена и разорена, али овенчана победничком славом. Њену потоњу судбину одредиће, међутим, збивања која ће се одиграти далеко од Цера, Маљена и Сувобора. Две чињенице биле су од кључног значаја. Прво, 1915. године најважније борбене операције пренеће се са запада на исток и југоисток Европе. И друго, у њима ће Антанта трпети узастопне поразе, док ће Централне силе ићи из победе у победу.

Војска древне, средњоевропске монархије пљачкала је и отимала дословно све чега је могла да се домогне - од уметничких дела и културних добара у Народном музеју, на Двору и Универзитету, преко свилених јоргана и финих јастука из породичних кућа Београђана, до секира, ашова и буради из убогих занатлијских радњи; пљачка је достигла врхунац у данима панике и бекства окупатора пред српском војском. Оно што није могло да буде однесено, без видљивог повода је уништавано.

МЕЂУТИМ, све то, није могло да се упореди са ужасима који су Београђане и Србе тек чекали. Већ у септембру 1915. поуздано се знало да ће Србију напасти удружене снаге три државе: Немачке, Аустроугарске и Бугарске. Француски и српски пилоти, који су се својим аеропланима залетали у непријатељску територију све до Бачке Паланке и Вршца, јављали су о масовном, претећем покрету немачке и аустроугарске војске према Дунаву и Сави. Свакога дана ту су ницали нови ратни логори. Српска влада и Врховна команда узалуд су молили Петроград, Лондон и Париз да одобре брз напад на Бугарску, чиме би се спречила опасност изненадног удара Бугара у леђа српске војске, док се ова буде борила са Немцима и Аустријанцима. Савезници су чак претили Србији да, ако то учини, више неће моћи да рачуна на њихову подршку; они су се још надали да ће Бугарска стати на страну Антанте, уколико им пође за руком да наговоре Србију да јој преда део своје територије у Македонији.

Београђани који, упркос свему, нису напустили град, од 25. септембра 1915. поново су трпели свакодневне артиљеријске и авионске нападе. Око 14.00, 5. октобра 1915, изнад Београда се појавио немачки авион, који је наводио артиљеријску паљбу. Била је то корекција ватре, "напипавање" циљева пре коначног, правог напада, на који се није дуго чекало. Тешка артиљерија дејствовала је по Београду са Бежаније, из Земуна, Борче, Овче, од Панчева и са аустријских монитора, оклопљених бродова на Сави и Дунаву. Док су цивили бежали у подруме, зграде су се рушиле у парампарчад.

СУТРАДАН, 6. октобра у 14.00, почела је ватрена припрема пешадијског напада две царевине, Немачке и Аустроугарске, на српску престоницу. Београд је разаран са таквом темељитошћу, да је само тога дана на њега пало око 30.000 артиљеријских пројектила. Тукло га је 338 топова, међу којима је било 38 батерија тешког и седам најтежег калибра. Никакав подрум, ни склониште, нису могли да сачувају Београђане од "Дебеле берте", немачког мерзера калибра 420 милиметара. Са Дунава и Саве по граду су, својим топовима, дејствовали и монитори. Најжешће су тучени ровови бранилаца поред Саве и Дунава и циљеви на Горњем и Доњем калемегданском граду, Ади Циганлији, Бановом брду, Чукарици, Топчидерском брду.

Поразбијани су рефлектори, који су браниоцима омогућавали да откривају непријатеља, прекинуто је снабдевање електричном енергијом, уништене су телефонске везе. Када је пао мрак, рушевине Београда, у којима су се крили израњављени цивили, биле су осветљене само пожарима из којих је сукљао црн, загушљив дим. Са друге стране Дунава и Саве, преко 64.200 немачких и аустроугарских војника чекало је знак за напад. Били су сврстани у два корпуса, 22. немачки и Осми аустријски, у саставу Треће аустро-немачке армије, под командом аустроугарског генерала Хермана Кевеша фон Кевешхазе.

ТРУПАМА одбране Београда, на фронту који се пружао од Остружнице до Гроцке, по дубини све до Торлака, командовао је генерал Михаило Живковић, звани Гвоздени. Оне су биле вишеструко ослабљене померањем српских трупа ка бугарској граници. Имале су 77 топова, различитих система и калибара, али главнину тешке артиљерије, са изузетком две српске хаубице на Топчидеру, чиниле су савезничке мисије - осам британских, два руска и два француска топа.

Браниоци су имали и малену, импровизовану речну флотилу, са једном добро наоружаном британском шалупом, руским брзим моторним чамцем, српским оклопљеним паробродом, четири српска моторна чамца, више дереглија и око стотину чамаца. Француски и српски борбени авиони премештени су на исток. Небо изнад Београда припадало је непријатељу. Док је, 6. октобра 1915. ноћ падала на разрушени град, око 16.000 бранилаца, који су издржали ураганску артиљеријску ватру, чекали су искрцавање шестоструко јачег непријатеља.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)