ДИРЉИВИ ПРИЗОРИ У СРБИЈИ: Овај свет је сувише препатио да би могао бучно да се радује

Арчибалд Рајс

06. 02. 2021. у 18:00

ПОЛАЗИМО рано ујутро, 5. октобра 1918. године, у правцу Врања. Нажалост, киша почиње да пада и не престаје целог дана. Правимо прву станицу у Горњем Павловцу, где вршим своју анкету, али долази наредба да пођемо даље, и ми полазимо по киши, пошто смо поново савили покисле шаторе, до Нерадовца.

ДИРЉИВИ ПРИЗОРИ У СРБИЈИ: Овај свет је сувише препатио да би могао бучно да се радује

Ексхумација жртава бугарског терора у Сурдулици

Ту смо се доста удобно сместили у некадашњој кафани и ја испитујем по вољи сељаке из села. Сада смо у старој Србији и оно што сазнајем о владању Бугара, превазилази све што смо могли замишљати. Аустријанци се предају и не одупиру се. Данас имамо 1.300 заробљеника.

Одлазим 6. октобра, у 7 сати са Жувом и поручником Жарком Поповићем за Врање. Не пада киша, али по планинама висе облаци пуни воде. Стижемо тамо за мање од једног сата. На путу сусрећемо сељаке и сељанке где носе својим синовима и мужевима који су у ослободилачкој војсци, велике корпе, пуне животних намирница. Све становништво Врања налази се на ногама. Људи, жене и девојке носе кокарде или српску тробојку. Жене доносе венце које вешају нашим коњима око врата, а нама дају цвећа. Старци деле ракију војницима који се не заустављају.

МЛАДИЋИ, са пушкама и претрпани реденицима, представљају добровољце. Они су напали један аустријски топ, побили коње и довели заробљенике. Један официр инвалид на штакама обукао је своју парадну униформу. Свуда се осећа радост, али то није бурна радост. Овај свет је сувише препатио да би могао бучно манифестовати.

Једна породица нас позива да попијемо кафу и прича нам своје патње, пошто им је отац био интерниран. Затим долази први пук који гарнизонује у Врању за време мира. Са музиком на челу, он дефилује између одушевљеног становништва. Има дирљивих призора, кад родитељи виде своје синове који се враћају. Али треба да обавим своју анкету. Она је доста дуга, и кроз њу сазнајем страшних ствари. Бугари су се понашали као најгори варвари. Они су чак профанисали споменик погинулим 1912/1913. После анкете, одлазимо на ручак у једну кафану, "Код Слободе", где смо послужени приличним јелом, али прилично скупим. Овај сиромашни свет још је навикао на цене окупације. Око 15 сати одлазим на коњу за Владичин Хан, где ћемо ноћас логоровати.

С ВРЕМЕНА на време, киша помало пада и ми сусрећемо безбројне аустријске заробљенике. Данас их је заробљено више хиљада. Они су готово сви врло млади и до крајности клонули, готово још отрцанији од Бугара. Они се сви предају. Неки нас поздрављају и вичу "Живела Француска!" Немци су страховито оштетили железничку пругу и порушили мостове на путевима. Пут је доста дуг и ми стижемо на место одређења тек око 19 сати. Аустријски митраљези су остали на путу.

Право јесенско време; ипак не пада киша. Одлазим 7. октобра, са поручником Жарком за Сурдулицу. Стижемо тамо за сат и четврт. Почињем одмах своју анкету и полазим у чувену Дубоку долину, где су Бугари поубијали на стотине Срба. Кад смо тамо дошли, пси који су подивљали, јер су се хранили месом безбројних жртава бугарског беса, беже испред нас. Свуда кости и хумке. Страшно је шта су Бугари овде урадили. Они су поубијали око 3.000 грађана по јаругама и по шумама. Неке жртве нису биле закопане и пси су појели њихове лешеве. После дугих испитивања, идем да ствари проверим на лицу места и одлазим поново у јаругу. Ту сам дао да се откопају раке у којима констатујем присуство многобројних костију. Један Циганин којега су употребљавали Бугари као гробара, показује нам места и прича нам о грозним призорима које је видео. Сурдулица ће остати вечна срамота за Бугарску!

СУРДУЛИЦУ напуштамо око 14 сати и продужавамо за Предејане где се налази логор наше дивизије. Успут, сипи кишица и местимично имамо доста муке да прокрчимо себи пут с нашим коњима кроз многобројне коморе чије коморџије, као обично, закрчују пут и не даду да се прође. И тако бајонет с пушке једног коморџије, привезане на леђа једне мазге, ушао ми је у бедро. Резултат: жестоко запарано бедро и поцепане панталоне, а ова последња штета је много озбиљнија, пошто су то моје једине панталоне. Поред свега тога стижемо на време на место одређења у часу кад почиње да пљушти киша.

СУСРЕТ СА ГРАНИЧАРИМА

ПОЛАЗАК за село Тополчани морали смо да одложимо јер нисмо могли да пронађемо наше ордонансе. Тек после два сата тражења успели смо да откријемо наша два сокола које је частило становништво. Полазимо одмах, враћајући се за Стајковац и идући затим путем дуж Мораве. Али ми смо сувише касно кренули, ноћ нас је затекла на путу који, поврх тога, ордонанси нису познавали. Стога смо изгубили пут и лутали, на божју срећу по црној ноћи, излажући се на сваком кораку да паднемо у Мораву или да упаднемо у непријатељске линије за које смо знали да су сасвим близу. Најзад видимо једну ватру. Ризикујући да натрапамо на Немце, ми смо се приближили. "Ко сте?" вичемо. "Граничари" био је одговор. Срећом, то нису били аустријски граничари, већ честити српски млинари. Они нас одведоше тек око два и по сата у село Луковац, где смо решили да преноћимо. Немци су напустили село послеподне и у кафани, пуној српских војника на одсуству - уколико улазимо у Србију, војницима из ослобођених крајева даје се одмах одсуство - и сељаци нам припремају два кревета у којима ћемо наћи добро заслужени одмор.

Сутрадан, 8. октобра, моје бедро и моје панталоне дотерани су у ред. Пуковник Јуришић ми каже да идем да извршим анкету у Лесковцу. Ми смо још увек у кланцу Мораве. Киша не пада, али облаци су врло ниско. То је срећа, јер би немачки авијатичари могли да учине озбиљан покољ у овом уском дугом кланцу кроз који тече Морава. А већ одавно нисмо видели наше авијатичаре. Шта раде?

ДО Грделице идемо са дивизијом кроз безбројне коморе које не воле да праве места коњаницима. У Грделици, улазак другог пука, са музиком на челу. Ту поручник Жарко и ја напуштамо дивизију да скренемо ка Лесковцу. После јахања од четири и по сата, стижемо по кишовитом времену. Ките венцима наше коње. Све становништво, срећно, налази се на улици. Одлазимо право у општину где ми грађани причају, пуна четири сата, све што су препатили. То је страховито колико су зла починили Бугари! Становништво цени да су они поубијали 10.000 грађанских жртава у околини вароши. При поласку, Кобургови поданици још су извршили сваковрсна насиља.

У 16 сати позивају нас "на ручак" код фабриканта Илића. Полазимо и уз одлично јело грађани и грађанке причају нам о својим мукама. Они су много огорченији на Бугаре него на Немце. У 17 сати, Илић нас води у своју фабрику коју су Бугари потпуно опљачкали и упропастили. У 18 сати одлазимо за Стајковце да тамо ноћимо.

Одлазим, 9. октобра, са Жарком за Власотинце око 8 сати. Сипи кишица и ордонанс нас води другим путем. Око 10 сати стижемо на место одређења. Испитујем људе у општини и они ми кажу да је и ту бугарски бес извршио неизрециве злочине. После тога нас примају у кући проте кога су убили Бугари и показују нам његове хаљине испробијане ударцима бајонета. Затим идемо да врло добро ручамо код кафеџије Крајничанића.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ВЛАДИЦА ИЗ ОРМАРА ИЗВУКАО ЗМИЈУ ДУГУ ЦЕО МЕТАР: Невероватан случај у Врању - Чују се женски врисци, камера све снимила (ВИДЕО)

ВЛАДИЦА ИЗ ОРМАРА ИЗВУКАО ЗМИЈУ ДУГУ ЦЕО МЕТАР: Невероватан случај у Врању - Чују се женски врисци, камера све снимила (ВИДЕО)

ИАКО је јуче многе крајеве наше земље изненадио снег, а температуре су се спустиле за читавих петнаест степени, за најпознатијег хватача змија из Владичиног Хана Владицу Станковића и јуче је било посла.

18. 04. 2024. у 09:40

ЧУВАМО ДЕДОВИНУ И ГРОБОВЕ СИНОВА Упркос трагедијама, породица Михајла Томашевића, из Сувог Грла код Србице, опстаје на свом огњишту (ФОТО)

ЧУВАМО ДЕДОВИНУ И ГРОБОВЕ СИНОВА Упркос трагедијама, породица Михајла Томашевића, из Сувог Грла код Србице, опстаје на свом огњишту (ФОТО)

ОВО су гробови мојих синова. Стојадина, рођеног 1979, који је погинуо на Кошарама и Стевана, две године млађег, који је 2002, возећи трактор нагазио на противтенковску мину коју су на путу у селу поставили Албанци. Овде на гробљу ми је друга кућа, а она у којој живим са супругом Миладинком Мицом и сином Дарком је неколико километара одавде. И, док сам жив са Косова и Метохије селити се нећу, чуваћу свој дом и гробове синова.

18. 04. 2024. у 10:45

МОГУ ЛИ ДА ВАС ЗАМОЛИМ? Бајага одржао час културе на РТС-у - снимак се шири мрежама (ВИДЕО)

"МОГУ ЛИ ДА ВАС ЗАМОЛИМ?" Бајага одржао час културе на РТС-у - снимак се шири мрежама (ВИДЕО)

ЈЕДНА опаска легендарног музичара Момчила Бајагића Бајаге током промоције реиздања прве плоче Бајаге и Инструктора "Позитивна географија", забележена камером РТС-а, постала је вирална на друштвеним мрежама.

18. 04. 2024. у 10:17

Коментари (2)