РУЧАК ИСПРЕД БУГАРСКИХ ЛИНИЈА: Циганска виолина одржава морал војске на фронту

Арчибалд Рајс

05. 02. 2021. у 18:00

У ПРЕТХОДНИМ редовима, показао сам какве су биле велике војсковође. Хтео бих још изнети силуету једног команданта пука чији опис налазим у својим писмима са фронта. Пуковник Загорчић, командант 5. пука, где сам ја био "почасни наредник", био је прави тип оне храбре генерације војника који су створили Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

РУЧАК ИСПРЕД БУГАРСКИХ ЛИНИЈА: Циганска виолина одржава морал војске на фронту

Капела на врху Кајмакчалана

Писмо од 25. маја 1918. године. "У Солуну и у Вардарској долини већ је врућина као што је код нас усред лета. Безбројни аутомобили и ауто-камиони дижу у вароши и њеној околини дебеле облаке прашине који чине да, из далека, варош изгледа да ишчезава под једним велом жутог дима. Али на планини је пријатно, и највећи део српског фронта управо се налази на планини чији врхунци имају више од 2.000 метара.

Јутрос сам напустио своју алпинску колибу, неку врсту малог блокхауса из Фар Веста, да посетим 5. пук који чува један важан, тежак и кршевит положај. Крећем у друштву с једним пријатељем официром, на коњу, кроз борову и јелову шуму, прилично проређену војничком секиром. Како је ова шума била лепа прошле године! Ту су једва продирали сунчани зраци. Данас она изгледа мршава и пањеви од некадашњих величанствених стабала тужно умиру под маховином и жбунићима боровнице, које ће сунце да сагори. Рат не чини само огромна зла човечанству, од њега такође пропадају шуме!

ОНДА напуштамо јеле да се упутимо једном врло стрмом косом, обраслом буквама и засејаном огромним стенама. Наш ордонанс узима наше коње и ми почињемо да силазимо или, боље, да се клизамо по масном хумусу и трави пуној росе. За неколико минута ми смо пред једном великом стеном. Заобилазимо је и налазимо се пред љупком баштом, врло малом и затвореном вратима која су сва покривена јеловим грањем. На неколико метара, мала дрвена кућица која се крије под наднесеном стеном. Пред њом један хладњак, покривен зеленилом и кроз њега човек може да ужива, кроз буково грање које чини овај стан невидљивим за непријатељске очи, у једној дивној панорами која обухвата један велики део фронта.

Један официр, још млад поред своје мало проседе косе, чека нас пред вратима кућице. Пуковник Загорчић је леп човек и племенита појава, прави српски тип. Његове насмејане очи, његове две раширене руке, говоре нам одмах о уживању које осећа овај командант једног пука храбрих војника кад угледа госте. Бога ми, доста ретке тако надомак непријатељу.

БИТКА ЗА КАЈМАКЧАЛАН

ОФАНЗИВА На Кајмакчалан почиње 16. септембра и Дринска дивизија заузима важан положај Каменицки Ћувик. Дунавска дивизија заузима прве контрафорове Совича, али борба остаје неодлучена. 18. септембра генерал Васић хоће да заузме врх Кајмакчалана. Од праскозорја почиње припрема артиљерије, али каква припрема! Врх планине ишчезава у црном и белом диму. Депои бугарске муниције експлодирају и мешају страховити тресак своје експлозије са сувом и металном експлозијом српских граната које ударају о стене. До 16 сати траје овај паклени урнебес и, наједном, гробна тишина прекинута наређењем: Пешадија напред! Тада се види како се у диму и магли појављују сиви фантоми који се немо веру и који ишчезавају. Изненада одјекне један једини дуг поклич: "Ура!" Дринци су се ухватили укоштац с непријатељем и касапница почиње. Бугари се каче "као ваши", као што је касније рекао један француски официр. У 21.30 гребен је у рукама Срба. Они су на граници своје земље! Нема дрвећа на овом високом врху. Једино кундаци бугарских пушака могу снабдети победничке војнике дрветом за оскудне ватре. Седећи око ватри, победници загревају своје заморене удове, укочене од хладноће. Треперљива светлост ватри фантастично осветљава овај хаос бугарских и српских лешева, напуштених топова и разорених ровова. Војник Петра Првог стаје поново својом стопом на српску земљу!

КОМАНДАНТ не би био Србин кад не би одмах знао са којом врстом људи има посла. Да ли је гост једна од оних мрзовољних особа, непријатеља весеља који мисле да је потребно, чак за време рата, да праве пропаганду за трезвеност. Традиционална церемонија дочека са здравицама даће му решење проблема. Потпуно умирен резултатом овог пријема, командант пушта срцу на вољу и његово добро расположење постало је легендарно међу свима онима који су му се приближили. Нико није видео овог официра утученог и његов полет врло честитог доброг срца често је подржавао цео његов пук у најтежим тренуцима, нарочито приликом повлачења преко Албаније. Ево где стиже његов штаб који ће да подели ручак с нама.

Ту је командантов помоћник. Он није толико експанзиван као његов шеф, али то је једна од оних природа из кога бије честитост карактера и природна доброта. Затим лекар пуковског превијалишта, један Рус који је са Србима од првог балканског рата. Обдарен једним врло срећним темпераментом, полиглот који уме дивно да прича, његове очи се замрачују с времена на време, јер му увек пада на памет издајство његове земље и, иако воли своју земљу, срамота га је. Словен до сржи, он је нашао код Срба праве шефове своје расе. И онда, има још неколико младих официра, резервисанијих, очигледно задовољних да служе под једним тако срдачним шефом.

СЕДАМО за сто. Ручак који је спремио на српски начин један кувар војник, одличан је: супа са резанцима, а пре ње традиционални `ордевр`: бео сир, млад лук, шунка; кувано месо, печено јагње са салатом, пита и једна добра торта са чоколадом. Не једе се баш толико рђаво тако близу Бугара! Све је поквашено црним и белим вином и, нарочито, шампањем.

За време ручка, док разговор никад не малаксава, војник-Циганин Мика разонодио нас је својом виолином и својим певањем. Ето још један тип српске војске! Он је храбро чинио своју дужност у рововима, али кад узме у руке своју виолину и кад је у друштву, постаје уметник-Циганин, који свира све напамет, удешава мелодије на свој начин и по свом темпераменту. Свирајући меко он вам се приближава мачјим покретима и обавија вас својим умиљатим погледом.

РУЧАК је завршен, али друштво је сувише лепо да се тако брзо прекине весеље. Поново се селимо под хладњак и уз звуке циганске виолине продужавамо да тражимо флаше. Командант је срећан. Да покаже своје задовољство, он лепи, по старом српском обичају, банку од 10 динара Мики на чело. После подне измиче усред пејзажа покривеног свежим зеленилом и натопљеног сунцем. Бугари су мирни, али спремљено им је једно мало изненађење. Кад су сунчани зраци постали сасвим коси, пуковник нас води на своју пуковску осматрачницу на неколико стотина метара од непријатељских ровова. Једва што смо се тамо наместили, канонада почиње. Поставши само војник, командант издаје наређења. Кад се све смирило, враћамо се у стан, пијемо чашицу за срећан пут и одлазимо, праћени жељама пријатеља које остављамо очи у очи с непријатељима. Да ли ће они бити сви ту кад се будемо враћали у Београд, ови весели и добри другови код којих зао удес није могао сломити добро расположење?"

СУТРА: ДИРЉИВИ ПРИЗОРИ У СРБИЈИ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)