СРБИЈА ЗЕМЉА ВЕЛИКИХ ПОДВИГА: Сви су знали за велике војсковође - Путника, Бојовића, Мишића и Степановћа

Арчибалд Рајс

03. 02. 2021. у 18:00

УЛОГА принца Александра према савезницима Србије није била увек лака, напротив. У више махова говорио сам о антипатији, чак о отвореном непријатељству на које је наилазио Солунски фронт код извесних савезника.

СРБИЈА ЗЕМЉА ВЕЛИКИХ ПОДВИГА: Сви су знали за велике војсковође - Путника, Бојовића, Мишића и Степановћа

Фото Архива

Принц-регент је био приморан да се неуморно бори да би се добило бар што је најнужније да се може одржати фронт и, евентуално, да се може напредовати. Врло слабо подржаван у свом напору за пропаганду и објашњење српске ствари од стране крфске владе, жалио сам се једног дана принцу Александру, говорећи му да сам донекле обесхрабрен да се борим не против непријатеља него против инерције пријатеља који мене подржавају.

"Јадни мој пријатељу" казао ми је принц, "ја радим само то и радићу то целог свога живота.

Сви моји непријатељи заједно нису ми учинили ни половину непријатности колико су ми их створили моји пријатељи". Али регент је имао мушко срце. И он је усвојио француску девизу "Савладаћемо их". И он их је савладао. Ето каква су била два велика српска ратна шефа, духовни шеф Петар I и стварни шеф принц-регент Александар. Они су били достојни наследници великих српских краљева из средњег века.

Који су били њихови директни сарадници, војсковође? Већ сам говорио о војводи Путнику на једном другом месту. Да опишем војводе Мишића, Степу Степановића и Бојовића, поново прибегавам својим писмима с фронта, која, и данас, изгледа да најбоље резимирају све што могу казати о тим људима.

ПИСМО од 3. маја 1917. - војвода Мишић.

"Светски рат је изнео у први ред известан број војсковођа. Ипак тај број није толико знатан, као што би човек могао да замишља. То не значи да је савезницима, па чак и њиховим непријатељима, недостајало способних људи. Они су их имали и имају их још довољно, али ова способност, врло честа, управо је чинила да је једном шефу било теже да дође на велики глас.

Србија, ова земља изванредних подвига, одликовала се такође по својим шефовима који су својим заслугама постали популарни у целом свету. Ко не зна за име старог војводе Путника који је, болестан, често спремао у кревету победничку акцију српске војске за време првог периода рата? Име његовог наследника генерала Бојовића, није такође непознато, јер благодарећи великим делом његовом организаторском таленту српске трупе су однеле такве победе које зачуђавају.

СВИ ОНИ који су пратили операције на Балкану знају, такође, какву је важну улогу играо стари војвода Степа Степановић. Ћуталица, живећи само за своје војнике и своју земљу, он је извршио ствари које су за дивно чудо. Најзад, војвода Живојин Мишић, ужива у садашњем часу глас који иде далеко изван кадра Источне војске. Живојин Мишић је тип српског ратника и не могу одолети искушењу да покушам да нацртам силуету овог шефа.

Нећу говорити о његовим војничким подвизима. Они који се интересују за војне операције знају његов удео у победама у јесен 1914. и у победама које је извојевала српска војска пред Битољем у току три последња месеца године 1916. Покушаћу да дадем психолошку анализу овог човека који дивно оваплоћава све особине својствене лепој српској раси.

Човек неукротиве енергије

ЗА ВРЕМЕ битке, војвода Мишић је миран. Његову кратку и одрешиту реч слуша цео свет. Кад га човек види како мирно пуши многобројне цигарете, има инстинктивни утисак да овај ћутљиви човек влада битком и да ће повести своје трупе ка победи.

Такав је војвода Живојин Мишић. Прави српски тип: одлично срце, човек више интелигенције и неукротиве енергије. Он има још једну врло велику особину: умео је да остане једноставан и скроман поред све славе коју му је донело његово бриљантно држање."

Средњег стаса, са проседим брком, војвода Мишић има спољашност лепих сељака из области Колубаре, одакле је родом. Он је сељачко дете и оправдано се тим поноси. Живот га је удаљио од мале очинске куће, сасвим беле усред зеленог воћњака. Војвода Мишић је најфинији и најкултивисанији светски човек, али његово срце је остало тамо на брежуљцима који окружују лепу варош Ваљево.

КАДА је, крајем 1914, цео свет аплаудирао готово чудесној победи српске војске, подвизима њених војсковођа, а нарочито Мишићевим, он није хтео ићи да се даде славити по Београду. Он неће акламације, иако их је праведно заслужио, и одлази да се одмара неколико дана код свога брата, сељака, усред зимског села.

Војвода Мишић је скроман и мудрац. Дубоко религиозан, али нимало затуцан, он је одличан отац. Врло љубазан, прима многобројне странце који долазе да га потраже, и за свакога има лепу реч. Ипак он је повучен и открива своје срце само онима које сматра као праве пријатеље. И то је једна од одличних особина коју је наследио од својих сељачких предака.

То је диван шеф, обожаван од својих официра и својих војника. Он захтева строгу дисциплину, али такође уме да осоколи све добре воље.

ВОЈВОДА је врло праведан и сви његови потчињени, до најпростијег војника, знају да ће саслушати њихове жалбе, и да ће, ако имају основа, праведно пресудити. Војвода зна да једино шеф који може да рачуна на оданост својих потчињених може да изврши велике ствари. Поступа са својим официрима као са сарадницима и пријатељима, а не као са нижима. Ако се један од њих или неки војник истакао, он може бити сигуран да ће му његов војвода признати заслугу и да ће га наградити. Да ли је стога чудо да су сви приправни да се драге воље жртвују за свог омиљеног шефа?

Био сам често са војводом Мишићем на разним местима где га је рат приморао да разапне шатор. Имао сам увек утисак да се налазим усред једне велике породице. Једино велике војсковође су способне да створе једно такво душевно стање, повољно, чак потребно, за успех ратних операција.

ПИСМО од 17. јуна 1917. - војвода Степа Степановић.

"Налазим се у једном селу (Тресини), у оној великој изванредно плодној долини која се зове Моглена. Моглена долази од речи магла и, заиста, готово нема дана да немамо олују или да стрми планински врхови Кожуха, Ветреника, Доброг поља, који имају више од 2.000 метара висине, нису сакривени облацима. Али ове честе кише учиниле су земљу тако масном и плодном да на извесним местима вегетација постаје готово тропска.

Иза цркве, готово сакривене огромним столетним дрвећем и окружене гробљем са раскошном вегетацијом испод које се не виде гробови, налази се школа, дуга бела зграда, примитивно грађена. Ту је штаб Друге српске армије.

ОРДОНАНСИ долазе и одлазе, правећи се да не виде једног малог крепког старца који ради сам за сеоским столом, намештеним у хладовини. На њему је каки униформа, избледела од непрестаног прања, пола војничког, а пола грађанског кроја. На мале мускулозне ноге обуо је црне и сувише кратке чизме. На глави му је старинска енглеска качкета, стара и извештана. То је човек шездесетих година. Мален, дежмекаст, са ретком кратко ошишаном косом на лобањи, он наличи на паланчанина-сељака из варошице или села. Има мале беле бркове, а очи му се крију иза златом оперваженог цвикера. Али кад скине цвикер, какве живе, јасне и добре очи обасјавају лице овог старца који се добро држи.

Овај човек - то је војвода Степа Степановић, српски шеф, обожаван и поштован од целе војске краља Петра.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)