АЛЕКСАНДАР ДОСТОЈАН ОЦА ПЕТРА: Млади суверен храбро је бреме узео на себе и до краја није клонуо

Арчибалд Рајс

02. 02. 2021. у 18:00

ИМА у Швајцарској једна патриотска песма, спевана у критичном часу по земљу, и која каже: "Синови ће бити достојни отаца, развијте се, заставе, развијте се, заставе!"

АЛЕКСАНДАР ДОСТОЈАН ОЦА ПЕТРА: Млади суверен храбро је бреме узео на себе и до краја није клонуо

Фото Архива

Син је био достојан оца и, у његовој руци, застава се могла гордо вити! Александар Карађорђевић био је принц-војник који се, ни у једном часу, није хтео одвојити од своје војске и који је делио са њом све патње, све беде, али такође и све славе. У овом рату који је дигао толике народе једне против других, била су само двојица шефова државе која су тако радила: принц-регент Србије Александар и краљ Белгијанаца Албер. Историја, а нарочито народ, то неће заборавити.

Принц Александар био је врло млад кад је цело бреме одговорности једног рата, какав свет није још никад видео, примио на своја плећа. Овај млади суверен храбро га је узео на себе и до краја није клонуо. Очеличен већ у балканским ратовима, овај младић у 26. години имао је искуство једног старца. Он је прошао кроз све несреће, али то га није учинило огорченим, него сажаљивим према несрећи других.

НАЈПРЕ у Ваљеву, затим у Крагујевцу и, најзад, у Солуну, принц Александар остао је у Главном стану са којим је свакодневно сарађивао. Али он се није задовољавао да тако прати из позадине операције. Он је стално одлазио из Ваљева на фронт, у прву линију, да се увери о свему. На Солунском фронту он је делио своје време између фронта и Главног стана у Солуну. У овој последњој вароши он је живео у вили једног богатог јеврејског трговца у улици Мисраки, вили намештеној са грозним укусом. На фронту је имао своју малу кућу, која је била школа у Бачу, и своју колибу на положајима Јелака, положајима које је бомбардовао непријатељ.

Најзад, пре последње офанзиве, енглески генерал Мајлн поклонио му је једну дрвену колонијалну бараку, звану "бенгало", коју је пренео у Буковик, на подножју Кајмакчалана, и ту се заједно сместио са Главним станом. Пешице и на коњу, могли сте срести принца Александра свуда на положајима. Већином га је пратио само један његов ордонанс-официр Трифуновић, Аца Димитријевић, Трифунац, Бошко Чолак-Антић или Дамјановић.

Активна бугарска шпијунажа

ЈЕДНОГ дана, у Битољу, дотрчао је жандарм да јави да је принц-регент стигао и да се налази пред бившим аустроугарским конзулатом, где је имао обичај да одседне. Врата су на конзулату закључана, а никако не може да се пронађе кључ. Међутим, проналазимо врата која су отворена. Сместили смо се у једној соби у приземљу, која није пострадала од бомбардовања. Али тек што смо сели за сто, Бугаро-Немци почели су да бомбардују и њихови пројектили окружују кућу из близа. Радознао, изиђем на врата која воде у башту. Па да, нема сумње, гађају кућу. Бугарска шпијунажа је активна. Наједном, регент се створи поред мене. То није без опасности, гранате падају свуда и њихова парчад ударају у зидове наше куће."Височанство, треба се вратити у кућу, не треба остати овде", рекох. "Зашто? Ви сте ту, зашто онда не бих и ја остао?", одговорио ми је он.

ИМАО сам част и уживање да будем на фронту често заједно са принцом-регентом Александром и он ми је рекао да сматрам његов логор у Јелаку као "свој хотел" ако туда будем пролазио. Сваки пут нашао сам га орна, једноставног, доброг друга. Шетајући пешице, принц је волео да разговара с обичним војницима и, ако су га сви српски војници познавали, било је много француских војника који су га сматрали за обичног младог пуковника. Тако једне вечери, у околини Јелака, принц је шетао са мном по јеловој шуми коју су помало искасапиле војничке секире.

Дошли смо у логор тешке француске артиљерије. Војници су баш јели своју супу. Принц им се приближио и запитао да ли су јело и пиће добри. "Јесте, господине пуковниче", казао му је наредник, "ако вам срце жели, заложите се с нама. То би нам чинило уживање". Принц, извињавајући се да није гладан, питао их је да ли је њихов "пинар" (вино) добар. "То је "пинар", одговорили су му, "није као бургундер". "Ви много волите бургундер?" "Како да не волимо, али њега нема на фронту." "Можда има", казао је принц и опростио се са војницима. После пола сата, један гардист је донео за Французе поалије, десет бутеља право старог бургундера.

РЕГЕНТ Александар дао је својим војницима најбољи пример храбрости. Непрежаљени Огист Боп, француски министар за време повлачења кроз Албанију, дао је о томе слику једноставну, али јединствене величине у свом делу: Са српском владом. Нека ми буде дозвољено да га овде цитирам:

"На плажи (у Медови), усред гомиле која врви, између завежљаја материјала које француски морнари настоје до последњег часа да евакуишу, краљ и регент седе на сандуцима. Из своје бараке адмирал Трубриџ наредио је да им се донесу столице и дуга три сата они су остали тамо, причајући. О чему су разговарали? Шта размишљају у својим дугим ћутањима, речитијим од речи? Најпосле, торпиљер је спреман и краљ се може укрцати.

Сви су бродови отишли, али регент је остао на албанској обали.

Један део његове војске још је у опасности; он не напушта своје последње војнике који иду путем према Драчу; њихова судбина биће и његова. Он пролази, миран, усред њих; њихова искушења ублажава његова појава; њихова сурова резигнација очеличава његову храброст.

Болујући још од последица једне операције коју је морао издржати неколико дана пре напуштања Скадра, он се тешко држи на коњу; каткад допушта да га носе. Једноставно, племенито, он прати своју војску на њеној Калварији."

ПРИНЦ-регент Александар био је прави друг према својим војницима и својим официрима. Колико лепих вечери смо провели код њега, било у његовој кући у Солуну, било у трпезарији, саграђеној од дебала на Јелаку! Сваки излишан протокол био је изостављен. За његовим столом човек је сретао без разлике српске или савезничке официре свих чинова.

Често је било веома весело, јер је Балугџић, министар Двора од 1917, стварао расположење, а принц кадгод није мрзео да се прошали са својим гостима. За столом је такође био понеки пут у Солуну песник Иво Ћипико. Човек од великог дара, Ћипико је био страховита циција и, уз то, огромна изелица који је волео добре ствари. Стога је пуштао срцу на вољу кад је био позван код принца. Кад би се нагнуо над свој пун тањир, он није више видео ништа друго и није чуо више ништа. Али, принц једе брзо и његова послуга је навикнута да доста брзо диже тањире. Требало је тада видети очајни поглед који је Ћипико бацао кад су дизали тањир који још није био празан. Регент се сажалио на њега и наредио да сваки пут кад је Ћипико ту, треба чекати док не очисти тањир. Исто тако, наредио је да се остави, после вечере, једна бутеља Шартреза са чашом у једном дискретном ћошку собе да Ћипико може да пије колико хоће. После јела, било у Солуну, било на фронту у Бачу или на Јелаку, игра се "бриџ". Принц је хтео да ме научи, али ја никад нисам ништа разумео. Каткад је било смешно гледати играче "бриџа". Принц Александар остајао је увек хладан, али није било исто с другим играчима, капетанима Старчевићем и Петронијевићем, на пример. Ту су падали крвави прекори партнеру који је учинио неку грешку.

СУТРА: Србија земља великих подвига

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)