МИРОЉУБИВА ОКУПАЦИЈА КРФА: Судбина је хтела да будем од користи Србији, Француској и Италији

Арчибалд Рајс

30. 01. 2021. у 18:00

БИО сам напустио српску војску, после мучног искушења и преласка кроз Албанију, да припремам у Швајцарској пријем многобројних избеглица и да обавестим свет о ономе што се све догодило у напаћеној Србији.

МИРОЉУБИВА ОКУПАЦИЈА КРФА: Судбина је хтела да будем од користи Србији, Француској и Италији

Фото архива

Дакле, један део зиме, у пролеће, и један део лета 1916. био сам у Швајцарској, док су се, уз успешну и пријатељску помоћ Француске, војници старог краља Петра реорганизовали на Крфу. Судбина је хтела да сам за ових неколико месеци проведених у својој земљи увелико имао прилике да будем од користи не само Србији него и другим савезничким земљама, нарочито Француској и Италији. То није било увек тако лако. Швајцарска, као неутрална земља усред зараћених страна, морала је неопходно да предузме нарочите мере које се нису слагале са интересима земаља за које сам се ја борио. Поврх тога, иако је остајало непоколебиво швајцарско, јавно мњење је било подељено. Једни, мислим да могу рећи већина, били су за савезнике Антанте, други су симпатисали Немце и Аустријанце.

Борећи се делима, пером и речима за Антанту, био сам изложен нападима германофила и интригама безбројних агената централних царевина, који су поплавили моју земљу. А ове интриге нису презале ни пред каквом подлошћу, ни пред каквом лажи. Кад ми је касније, на Солунском фронту, предата медаља за храброст, ја је нисам примио због онога што сам учинио на фронту је цео свет био храбар и требало је само радити по примеру других, што је било лако, јер је храброст зараза - него за оно што сам учинио у Швајцарској. Ту је, заиста, требало имати храбрости да се ради, и, остављајући сву лажну скромност на страну, радио сам онако како је било најбоље за српске и савезничке интересе.

НАШАО сам врло велику помоћ у нашем становништву. Симпатија нашег света била је дубока и благотворна. Тако сам могао да поставим на чврсте ноге једно дело за помоћ српској сирочади лишеној родитеља. Ово дело је издржавало 100 српске деце кроз три године и тако спасло драгоцене животе. Са мојим сународницима ја сам такође организовао успешну помоћ за становништво које је остало у окупираној Србији. Знам да, десет година после рата, већина света, чак и од оних који су се користили хелветском симпатијом, не мисле готово на оне који су се пригнули над њих кад су били у невољи. Али ја још за то мислим и увек ћу на то мислити, и, на овом месту, у једној књизи која је намењена Србији и Србима, ја, Швајцарац, топло благодарим својим сународницима за оно што су учинили за земљу за коју сам се ја борио.

Избеглице су притицале у Швајцарску у великом броју. Извесно, било их је много више у Француској, али, кад се узме у обзир стешњеност моје земље, број који је ту нашао уточишта био је знатан. Огромна већина ових избеглица била је јако симпатична, али било их је такође, у овом броју који нису уживали симпатије. То су били нарочито људи у оним годинама у којима су могли и требали да бране своју отаџбину са пушком у руци, а који су нашли да је за њих корисније да се укопају у женевске ровове и по другим местима, да ту тргују, док су њихови вршњаци ратовали, и да пренесу јалове партијске борбе из своје земље на швајцарско земљиште.

ИЗБЕГЛИЦЕ из српске земље нашле су у Швајцарској многобројну браћу с друге стране Саве и Дунава који су исто тако потражили у овој земљи да се склоне од својих угњетача, Аустро-Мађара. У том часу, нико у иностранству још није познавао реч "Југословени"; ја сам, мислим, био први који ју је употребио у нашим листовима. Сви ови Југословени сматрани су дакле за Србе и сами су се називали Србима. Као Срби они су свуда били врло добро примани. Тек касније пронађено је врло опрезно име Југословена. Тим је чудније да се извесни од ових бивших избеглица, које је уосталом влада краља Петра обилато помагала, одричу данас српског имена. Познајем једног великог уметника, који је био избегао у Швајцарску и док је један много старији швајцарски грађанин био на српском фронту, тај уметник је благодарећи српској народности, којој је он тада по своме тврђењу припадао, не само живео врло добро у иностранству него је чак и зарађивао лепе паре.

Данас он неће више да га зову Србином. Он презире оне чија је застава задобила симпатије за њега у данима прогонства.

Крф, међународна ратна варош

СТИГАО сам на Крф, после задржавања у једној грчкој луци (Аргостоли), претвореној у француску поморску базу, и нашао сам да се много променила његова главна варош. Крф је постао међународна ратна варош, пошто је био туристичко место које су посећивали нарочито Немци због славног Ахилеона, некадашњег аустријског дворца, који је доцније био немачка царска својина, а данас француска болница.

Крф је изгубио свој изглед центра грчко-немачког туризма. Ту човек сусреће француске пешаке и морнаре, неколико енглеских томија и много српских војника. Свакако, Краљ Константин хоће још да покаже да крфско острво припада његовој круни, и зато он даје да његови војници маневришу сваки дан са трубачем на челу кроз улице главног места, али те демонстрације су готово смешне и мучне за гледање за оне који су, поред свега, сачували своје пријатељство не за владу него за грчки народ. Грчки народ вреди више од оних који њим управљају и, кад човек види како дефилују "мирољубиви" официри са брижљиво намазаним брковима, мора да осети за њега дубоко сажаљење.

Већ сам поменуо да извесне избеглице нису могле да забораве, чак и у то болно време, своје свађе политичких странака. Већ у време мира ове свађе су наносиле зла њиховој земљи а Бог зна колико Краљевина СХС данас од њих пати - али зло које су оне чиниле за време рата није било мање. То сам и сам добро осетио. Позван у почетку рата од стране Пашићевог кабинета, не знајући ништа о унутрашњој политици Србије и немајући појма о расправама које постоје између разних странака, ја сам био, зато што ме је позвао Пашић, крштен радикалом. Последица тога била је да су се неки противници радикала, избеглице у Швајцарској, борили против мене подмукло у моме раду за Србе и да сам чак био изложен извесним врло пакосним интригама.

МЕЂУТИМ, ове мрачне тачке ишчезавају пред знацима љубави, симпатије, благодарности и поверења, које сам примао од велике већине избеглица, и пред задовољством да видим да су моји напори крунисани успехом. Било ми је дозвољено да сарађујем свом снагом на томе да учиним Србију и Србе симпатичне мојим сународницима, савезницима и извесним неутралцима. Моја једина и моја најлепша награда за све жртве које сам поднео на томе послу јесте убеђена савест да сам, ма и најмањим делом помогао стварање велике Краљевине СХС.

Док сам био у Швајцарској, српска војска је, уз помоћ француске, била реконституисана на Крфу, и они војници који су преживели страховито повлачење и његове последице, могли су да се одмарају од својих патњи и да се спремају да преотму од непријатеља своју поробљену земљу. Грађанска српска надлештва, влада и парламенат били су такође успостављени на овом острву, где је клима тако блага и здрава. Ова мирољубива окупација Крфа давала му је један сасвим нарочити карактер.

СУТРА: Општа офанзива српске војске

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)