ПОСЕТА ЛОГОРУ АВИЈАЦИЈЕ: На српском фронту ниједан човек никад није био гладан

Арчибалд Рајс

27. 01. 2021. у 18:00

ОСМАТРАЧНИЦА мајора Срба смештена је мало ван вароши према врху смедеревског острва.

ПОСЕТА ЛОГОРУ АВИЈАЦИЈЕ: На српском  фронту ниједан човек никад није био гладан

Фото Архива

Ту Швабе држе један положај са знатним бројем војника. Сада се Мађари налазе у рововима. Као и обично у Смедереву се нико не прибојава. Свет, не кријући се, пролази непријатељу испред носа. Срб, са којим идем, довикује Аустро-Мађарима: "Сервус, Швабе!" и они одговарају: "Сервус!" Каткад они траже од мајора одобрење да могу пецати рибу, и то им је често дозвољено.

На вису иза осматрачнице намештени су Дебанжови топови за које тобџије кажу да су неподериви. Кад сам се тамо попео са мајором Васојевићем, командир батерије хоће да учини преда мном практичну демонстрацију и он наређује да се опале четири шрапнела на непријатеља. Испевши се на сами заклон топа, ја критикујем гађање: први метак је сувише дуг, други иде добро, трећи је још мало сувише дуг, а четврти погађа циљ. Срби су рођени артиљерци, као што је код нас у Швајцарској човек рођен с карабином у руци! Аустријанци не одговарају, али, напротив, дигла се олуја и ми смо чекали да она прође заштићени у топовским рововима и слушајући причање капетана Томића о смедеревској битци, где су се прославили трећи позив и млади Вардарци. Враћајући се у варош, ми пролазимо преко пешадијских положаја на Карађорђевом брду, и кад смо стигли, извештавају нас да се од 7 сати изјутра Италија налази у рату с Аустроугарском. Одмах близу вароши налази се такође једна хаубичка батерија од 120 мм. То су крупове хаубице, отете од Турака 1912.

ПОЛОЖАЈ са великим опсадним топовима налази се на Удовици, на сат и по јахања. Поред њих има такође једна батерија артиљераца. Одлазим да их обиђем, али кад смо стигли у њихову близину, удари олуја и пљусак, претворивши одмах путеве у једно неупоредиво блато. Ипак сам се потрудио до опсадних топова, где ме је дочекао њихов командир, капетан Јовановић. Он је наредио да његове тобџије изврше пред мном маневрисање с овим топовима - његови артиљерци су лепи момци из активе и резерве. Топови који су учествовали у опсади Једрена, сијају се очишћени као добро чуване играчке. Један грудобран, засађен јечмом да их учини невидљивима за непријатељске авионе, штити их, а пред њима се пружа једна мала добро одржавана баштица, где натписи казују имена биљака и цвећа.

Људи, врло дисциплиновани, слажу се дивно са својим капетаном и тражили су од њега да им даје лекције из француског. По страховитом блату долазимо до капетановог стана, једне мале врло чисте сељачке кућице. Капетан ми не да да се тако брзо вратим за Смедерево и хоће да останем на ручку. Немогуће да му то одбијем и то тим мање што је капетан Терзић, командир једне батерије од 75 у околини, дошао да нам се придружи. Остајем дакле, и одличан ручак који је спремила Јовановићева домаћица, песме које су свирали Цигани, говори и опште добро расположење учинило је да ми је време и сувише брзо прошло.

ПРЕД вече крећемо, на путу да се вратимо, праћени од капетана Томића, правог "каубоја" који од задовољства пали безброј пута из револвера. Кад смо изишли на друм, Томић изиграва лудака и пуца на Швабе које река дели од нас. Они се свете, пуцајући из митраљеза на смедеревски град. Поново сам видео Томића као осматрача ескадриле у Вертекопу и, много касније после рата, као колонисту у Куманову. Остарео је и смирио се. То није више неукротиви капетан из 1915. године.

Ићи из Смедерева у Пожаревац кад је равница поплављена великим пролетњим кишама, није лака ствар. Ипак смо успели да превалимо овај пут без незгоде. Добра кола која ми је дао мајор Срб, побеђују дебело блато на путу и пролазе преко поплављених места плодне равнице, украшене величанственим зеленилом. У Крани посећујемо потпуковника Поповића команданта 18. пешадијског пука и друга из смедеревске менаже, и продужавамо затим према Пожаревцу. Често кола упадају у воду до осовина, али наши коњи су добри и тако стижемо до Мораве. Мало после њеног преласка, долазимо до ергелане коју сада заузима коњица, где нас капетан Анђелковић, кажњен на 24 дана затвора, позива на ручак. Удаљеност до Пожаревца није више велика и, мало времена после ручка, ми стижемо у "Гранд хотел " ове вароши. Има прилично трупа у Пожаревцу, а ту је и логор српске авијације.

Обилазак положаја на Дунаву

ЧОВЕК би хтео да остане код ових симпатичних пријатеља, али треба још обићи и друге положаје дуж Дунава. Полазимо дакле и напуштамо Стиг, равницу Мораве, да се попнемо на брежуљке који нас раздвајају од Дунава. Овог дивног пролетњег поподнева, пролазимо кроз села Летњиковац и Пратинац, сва бела од расцветаних багремова, идемо поред великог изгорелог млина капетана Месаровића, и најпре прелазимо огромна поља жита и ливаде да се затим дохватимо брежуљака, прекривених зеленилом. Настаје проведрица. Ту је пријатно село Мајловац, уоквирено дрвећем у цвету. Кад је сунце почело да се спушта, стижемо до Дунава.

АВИЈАЦИЈА, бога ми, није још тако снажна: два авиона "блерио" са два места и Томићев мали авион са једним местом. Томића сам видео у Церовцу прошле године. Управо овога дана су хтели да опробају једну нову авионску бомбу, коју је пронашао пуковник Васић, мој стари познаник из Шапца и који с нама присуствује проби. Аероплан се диже са својим пилотом и осматрачем. Кад се попео на 1.000 метара висине, он баца бомбу која је тешка 16 кг. Она пада на неких 300 метара од нас и експлодира, развијајући дебео стуб црног дима. Рупа, ископана експлозијом у земљи, малена је; цео ефект се производи у ширину и у висину. Не знам да ли су ове бомбе које су српски проналазак, биле касније употребљаване у рату.

Ипак, не верујем у то, јер их никад нисам видео на Солунском фронту.

Кад сам се вратио у варош, провео сам вече с официрима који нису много задовољни неактивношћу на српском фронту. Напослетку, ноћ је била мало и сувише бурна, јер поред свега свога звучног имена "Гранд хотел" овај локал располаже једном армијом стеница чији фронт не зна за затишје и које нападају неуморно.

ЈЕДАН рђав пут кроз поља води из Пожаревца у Петку, Главни Стан 8 пука трећег позива, којим командује потпуковник Балтић. Ту је такође кантонован чувени вардарски батаљон, "Вардарци" јунаци са Смедерева који су заробили 2.600 војника, а сами нису изгубили више од двадесетине рањених и мртвих. Њима командује мајор Наумовић и он је врло горд да нам покаже њихове пешадијске и митраљеске вежбе. То се завршило колом које су играли војници и официри. Сад је ред на трећи позив да се покаже и старци маневришу беспрекорно пред нама са митраљезима одузетим од Шваба. Њихов мајор Поповић ми се представља као "мајор трећег позива и професор теологије у резерви". Време је пријатно, и човек је гладан и жедан. Поповић хоће да нас послужи аперитивом са мезетлуцима, али он то чини у толиком изобиљу да ја нисам више имао могућности да се пристојно појавим на ручку код потпуковника Балтића. Сем при повлачењу кроз Албанију, човек није био никад гладан на српском фронту.

СУТРА: Страх од мајора Танкосића

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)