АУСТРИЈСКЕ ТОБЏИЈЕ НЕ МИРУЈУ: Швабе су на Теразијама обесиле дечака од 17 година

Арчибалд Рајс

23. 01. 2021. у 18:00

ПРИВРЕМЕНО затишје које је завладало 1915. године тек је ретко прекидано по којим малим окршајем без важности.

АУСТРИЈСКЕ ТОБЏИЈЕ НЕ МИРУЈУ: Швабе су на Теразијама обесиле дечака од 17 година

Пуковник Туфегџић, први човек одбране Београда

Да не зарђају топови и пушке, пуца се, покаткад и непријатељ одговара, али штете нанесене на обема странама овим "двобојима" безначајне су. Једини Београд чини изузетак. Аустро-Мађари продужавају да огорчено нападају на престоницу. Али они пуштају само своје топове да говоре. Њихове трупе се добро чувају да покушају да пређу реку, знајући да би пријем на који би наишле, био врео. Бугарска, још у својој лажној неутралности, постаје све агресивнија. Она шаље своје комите-војнике да руше мостове на Вардару и да убијају мноштво српских војника. Генералштаб је приморан да употреби знатне снаге да заштити Јужну Србију од упада "неутралаца" из Софије коју толико мазе велики савезници.

Али, чак у затишју, српски фронт је занимљив и ја сам искористио сваку прилику да га обиђем. Покушаћу да у редовима који долазе дам утисак о њему. На почетку пролећа 1915, нишки воз нас је избацио у Раковици и неколико преисторијских фијакера чекало нас је да вас повезу у Београд. Касније, било је више смелости. Воз је ишао до Топчидера, али ако сте хтели ући колима у варош, морали сте узети пут који иде навише, а затим пут Бањица--Славија. Топчидерски друм дуж Саве налази се под пуном непријатељском ватром и кола туда не смеју да пролазе. Ипак, ако идете пешице, човек се потпуно може послужити тим путем. Швабе не пуцају често на усамљене шетаче.

НА ВИСУ, поред садашњег дедињског пута, налази се кућа банкара Булиа, скромна вила. Ту је седиште одбране вароши Београда, чији је шеф пуковник Туфегџић. То је храбар ратник. Он ме је примио љубазно. Говори савршено француски, али има чудну навику да додаје после сваке пет-шест речи питање: N estce pas? После традиционалних чашица ракије, силазим у Београд где, овај пут, добијам собу у хотелу "Балкан". Пред овим хотелом, за време њихове кратке окупације Београда у децембру 1914, Аустро-Мађари су били подигли једна вешала и ту обесили неког сиромашка од 17 година под изговором да је припадао комитској чети. Џелат, пуковник Шварц, оставио је леш мученика 24 сата на вешалима, и официри Његовог апостолског величанства мирно су се хранили у хотелу који је имао, као фирму, овај доказ њиховог дивљаштва. Тек на протесте америчке санитетске мисије леш ове жртве био је уклоњен.

ШВАБЕ, од јесени 1914, продужиле су да бомбардују Београд. Констатујем да је штета постала много знатнија и да се број гробова деце, стараца и жена исто тако веома повећао. Али свет, а има га још много, сада се сасвим привикао на сталну опасност која га вреба.

А калемегданска тврђава је даље остала нишан за непријатељске тобџије, али нова штета се много не примећује. Прва бомбардовања су већ толико оштетила овај историјски споменик да се готово и не виде многобројне нове рупе, као ни факат да су здања још мало више у рушевинама него раније. Са осматрачнице се види један непријатељски извиднички брод који је потопила српска артиљерија, пошто га је открио француски рефлектор. Он лежи пред Кожарским острвом и војници енглеске мисије адмирала Трубриџа хтели су га извући, али су се вратили празних руку, пошто се брод заглибио у муљ. Свуда около Београда, Сава и Дунав веома су преплавили своје обале, што нарочито смета Аустро-Мађаре.

НЕПРИЈАТЕЉСКА аеронаутичка служба постала је много активнија од прошле јесени, али, овога пута, ми имамо и нашу. Француски авијатичари су дошли да се сместе на Бањици и добро чувају. Управо у овом тренутку један аустријски авион лети изнад нас, али долети један Француз и напада противника одозго, опаливши неколико метака из пушке, јер је, изгледа, заборавио свој митраљез. Аустријанац није упоран и бежи, а Француз се враћа на Бањицу праћен шрапнелима с друге стране, али са сувише кратким замашајем.

Дуж спољног бедема града, који иде уз Саву и Дунав, ископани су ровови које чувају војници. Са телескопима који се ту налазе, могу се открити монитори, прикривени иза Земуна. Војници се одмарају преко дана. Они се брију или се коцкају. Тренутно, њихова дужност није опасна, те им је време с тога досадно. Калемегдански парк је затворен за публику. Он је испретуран многобројним рововима и гранате су га разарале. Ипак, поглед који ту око ужива, остаје диван. Кад не би било све тако мирно у луци и на железничком мосту, разореном на три места, човек би помислио да има пред собом панораму једне земље у дубоком миру, обасјане чаробном светлошћу сунца на заласку.

ИНЖЕЊЕРИЈСКИ капетан Стојановић долази да ме потражи да обиђем положаје у Топчидеру и на Чукарици. Кренули смо путем за Топчидерско брдо, прелазећи преко положаја француске артиљерије. Кад смо стигли близу Топчидера, један стражар трећепозивац неће да нас пусти да прођемо. "Слушај", каже капетан, "ја сам командант трупа у Топчидеру. Куда хоћеш да прођем? Пусти нас да продужимо наш пут". Ми смо на коњима и, поред отпора, пролазимо. Мало времена иза тога, ми смо код чукаричке фабрике, претворене у стан команданта инжењеријског батаљона. Једна граната од 305 разрушила је кућу дирекције ове фабрике која је припадала Вилхелму од Хоенцолерна и принцу од Турн-Таксиса. Срећом је била пуста у часу кад ју је погодио пројектил.

Преко моста, направљеног од трупаца и од голих дасака, долазимо на Аду Циганлију, где нас дочекују поручник др Стојиљковић, професор физике на Универзитету, и командант батаљона. Али Ада је поплављена и страже и осматрачнице су привремено намештене на високим врбама које ивиче Саву. Да се тамо дође, мора се ићи чамцем.

НЕКО време после ове прве посете, ја сам опет отишао на Аду Циганлију. Овај пут, она није под водом и, свуда уоколо, организована је права поморска служба. У ствари, фабриковано је неколико блиндираних моторних лађица, које се могу снабдети митраљезима за речну одбрану. У више махова ове лађице су закачиле Швабе. Укрцали смо се на један од ових "монитора" док се "подморница" "Јадар", потпуно покривена оклопом, кретала испред нас. Искрцали смо се на Ади и опет разгледамо једну лађицу за одбрану коју су Енглези снабдели једном справом за бацање торпеда, али која није блиндирана.

Упадосмо усред једне групе добровољаца четника, сасвим младих људи којима командује поручник Киршнер, и он сам добровољац и врло храбар. Они су баш били поседали да једу и не престају да се шале међу собом. Капетан Стојановић још увек командује овом стражом београдске одбране. Био је добар организатор, што се могло закључити и по одличном ручку којим нас је почастио, и који би чинио част ма којем београдском ресторану првог реда. Међу официрима нашао сам поручника Предића, старо познанство са Скеле.

КИШОБРАНОМ ПРОТИВ БОМБИ

НА тераси ресторана "Руски цар" која је заиста постала центар Београда, гости се гурају. Поред официра гарнизона, ту човек види колико још у Београду има угледних личности. Луковић, главни уредник "Пијемонта" који и даље редовно излази, др Були, као војни лекар који тражи од келнера кишобран кад Аустријанци почну да бомбардују варош, официри француске поморске мисије... све су то верни посетиоци овог локала.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)