НЕИСКРЕНО ДРЖАЊЕ САВЕЗНИКА: Недостатак далековидости Француске, Енглеске и Русије били су кључни разлози за слом српске војске у јесен 1915.

Арчибалд Рајс

22. 01. 2021. у 18:00

НЕИСКРЕНО ДРЖАЊЕ САВЕЗНИКА: Недостатак далековидости Француске, Енглеске и Русије били су кључни разлози за слом српске војске у јесен 1915.

Никола Пашић за време Великог рата

САВЕЗНИЧКИ дипломатски кор, чак и у последњем тренутку, кад је у војно и политичко руководство Бугарске наредило општу мобилизацију, ништа није разумело.

Ови слепци или лудаци мисле да је ова мобилизација управљена против Турске. Тако, кад српски министар у Софији Чолак Антић интерпелише енглеског министра због мобилизације, овај му одговара: "Али зар не видите да је она управљена против Турске? Бугари су с нама." Колико су учинили зла савезницима, а нарочито Србима разни Панафије, Трубецкој... то се не да замислити. Зар овај последњи није запретио да ће Србија савезница бити потпуно напуштена, ако предузме ма шта било против Бугарске? Уистину, влада краља Петра није се никад варала о правим намерама Софије и, у последњем тренутку, предложила је својим савезницима да спречи бугарски народ, заузимајући престоницу Бугарске. Заслепљеност, апсолутни недостатак далековидости дипломата великих савезничких сила били су разлог српског слома у јесен 1915.

Грчка је званична савезница Србије. Савез је пре свега балкански савез и српска влада није тражила помоћ приликом аустроугарског нападаја. Она је пристала на грчку неутралност, надајући се да ова неутралност буде пријатељска. Али Грчка није играла искрену игру.

СРБИЈА НЕЋЕ АЛБАНИЈУ

КАО што сам већ казао, овог пролећа и овог лета 1915. фронт је био миран. Ипак, српска војска је распоређена дуж граница државе. Она их је чак и прешла са стране Вишеграда и била је приморана да заузме известан део Албаније због немира и отворено непријатељских намера овог мало погодног суседа. Ипак, Србија није никад имала жеље да ова окупација остане дефинитивна. Стари Пашић ми је изјавио овим поводом: "Ми нећемо Албанију. Ми је сувише добро познајемо. То је осињак и сваки онај који завуче у њега руку, бива убоден. Ми само хоћемо да она буде истински независна, а не играчка у рукама других." Ове речи изражавају добро опште осећање земље Карађорђевића. Војска чека.

У ТРЕНУТКУ српског повлачења у новембру 1914. принц Александар је затражио од свог савезника, грчког краља, преко свога министра у Атини да му позајми шест батерија брдских топова, јединих које су се могле употребити у блату као што је тада било на путевима Србије. Константин одговара да, лично, он нема ништа против те позајмице, али да се шеф његовог генералштаба, Дусмани, томе противи због бугарске претње. У пролеће 1915. принц Александар је поново тражио од Грка локомотиве и вагоне које су имали и нису употребљавали.

Принц обећава да их замени новим локомотивама и вагонима у року од једног месеца, пошто је Србија учинила поруџбину у Америци, која је требала да буде готова у том часу. Али Грци поново одбијају, иако савршено знају да је стари материјал на једној прузи Солун-Ниш за снабдевање Србије и Румуније био апсолутно недовољан. Срећом је Венизелос био у Атини, и он је увек био искрен пријатељ свога српског суседа. Без њега врло је вероватно да би Константин и његова германофилска странка учинили још неколико опаснијих подвала својој савезници. Неколико месеци касније, краљевска Грчка је отворено издала своје свечане обавезе према Србији.

ДРЖАЊЕ Румуније према своме суседу такође није било искрено. Мало времена пре рата, Румунија је имала тешкоћа са Бугарском. Десили су се доста озбиљни погранични инциденти. Румунија је тада питала Србију да ли би она евентуално пошла са њом против Бугара. На афирмативни одговор, Румунија излаже ствар поближе и Србија поново одговара афирмативно. У то долази аустроугарски ултиматум и Београд предвиђа да Бугари неће пропустити ову прилику за реванш.

Тада српска влада пита да ли би Румунија интервенисала у случају да Бугарска нападне? Али Букурешт је одговорио да један општи европски рат цепа Букурешки уговор. Румунија је, дакле, остала неутрална, и за време своје неутралности, она је зарадила много новца. Ипак, треба признати да је држање Румуније, пре њеног уласка у рат, било увек пријатељско за Србију.

ПУБЛИКА није знала све ово што причам, али оно што је знала већ је било довољно да изазове код ње извесну нелагодност. То је био период кад су се Србија и њени савезници најмање разумевали. Па ипак, имало се поверења у крајњи исход борбе.

Док међународна дипломатска ситуација већ задаје доста бриге српским родољубима, њихови посланици који заседају у Нишу још је више отежавају. Посланици, пошто су изгласали закон према којему изабраници не морају служити у војсци, пренели су Скупштину у унутрашњост и ту продужавају своје послове и, такође своје страначке свађе. Ове последње изазивају министарске кризе и оне дају жалостан утисак у ситуацији у којој се налази земља. Да ли је сувише тражити од посланика да покажу пример народне слоге у тренутку кад хиљаде и хиљаде њихових сународника жртвује свој живот за спас Отаџбине? У сваком случају, посланици нишке и крфске скупштине нису дали овај пример.

И ДОК се дипломати и политичари узрујавају, живот се у Крагујевцу продужава мирно очекујући догађаје који су имали да из темеља преобразе српску отаџбину и даду један тако крвав деманти тобожњој разборитости дипломата Антанте. Поља су лепа. Ради се ту неуморно. Али ту човек види само жене, старце и децу, где воде снажне волове који вуку велика кола пуна мирисног сена или који жању златно жито. Ја шетам без циља по овим пољима која изгледају мирна и, на једном завијутку пута, нашао сам се пред војничким гробљем. Колико крстова! Страшно је видети простор овог поља покоја.

Читам натписе на простим крстачама, постројенима као војници на команду "мирно". Има их које носе датум 1913, али велика већина је од 1914. и 1915. Има покојника свих година: 17 година, 20 година, 25, 35, 40, 50, 60 година. Има их ту на хиљаде. Већина гробова је без украса. На најстаријима природа је учинила да никне обилно трава и пољско цвеће. На некима је усађена тробојна застава. То су гробови покојника чији родитељи живе у Крагујевцу или у околини. Најзад, неколико крстача носе напомену "непознат".

НА УЛАЗУ у гробље, једна колиба од сламе на коју се узверала лоза од бундеве својим дугим рукама, претрпанима лепим лишћем и крупним жутим цветовима. Овде живе чувари гробља, два-три чиче из трећег позива. Они су постали филозофи, откад су видели толико жалости!

Излазећи из гробља, наишао сам на један мали логор другог позива. То је био час вечере и страже заузимају своје место да чувају парк, пун дивних волова са дугачким роговима, и две велике хаубице које чекају нови посао. Војници, пре него што заспу под својим привременим шаторима, изазивају сећање на свој мали завичај песмом, праћеном тамбурицом коју они сами праве.

Ето какво је било пролеће 1915. у Крагујевцу. Затишје после великих жалости и атмосфера препуна тешких неодређених претња, али оне ипак нису успеле да малакше храброст оних од којих је многима било суђено да ускоро нађу смрт.

СУТРА: ЗАТИШЈЕ НА ДУНАВСКОМ ФРОНТУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)