МИСИЈА ЧЕСТИТИХ ШКОТСКИХ ЖЕНА: Крагујевац је био пун савезничких лекара и болничарки

Арчибалд Рајс

18. 01. 2021. у 18:00

МИСИЈА ЧЕСТИТИХ ШКОТСКИХ ЖЕНА: Крагујевац је био пун савезничких лекара и болничарки

Пазарни дан у Крагујевцу

КРАГУЈЕВАЦ је пун савезничких лекара и болничарки. Ту је енглеска војна мисија са пуковником-лекаром Хантером на челу. Ту је руска болница, пресељена из Ваљева у Крагујевац.

Ту је, исто тако, француска војна мисија која броји 100 лекара и којом управља пуковник лекар Жубер. Енглези су дали својој мисији један сасвим нарочити циљ и имају намеру да сами управљају својим изасланицима. Лондон изиграва, као за време целог рата, улогу заштитника према Србији, заштитника који, истина, хоће да помаже, али који хоће такође да заповеда. Французи су ставили своје лекаре на потпуно расположење српског генералштаба. Они се сматрају као савезници с истим правом у Карађорђевој земљи, а не као заштитници који чине дело милосрђа. Не устежем се да кажем да сам већ за време рата увидео, а касније ми се то још више потврдило, да су Французи били једини савезници који су схватили српски народ, његову душу и његове аспирације.

У овим околностима, није, дакле, нимало чудно да је француска војна мисија имала много бољи резултат него енглеска. Човек је свуда сретао француске лекаре на фронту, у јединицама, по варошима и по селима, где пелцују грађанско становништво и војне личности. У Крагујевцу, у једној сали кафане "Шумадија" радио је др Гарние. Он је пелцовао 1.500 становника недељно против колере, и они долазе добровољно, иако пелцовање није обавезно. Уосталом, немам намеру да тврдим да Хантерова мисија није била такође корисна. Али њој је Лондон строго прописао њен задатак, иако Лондон није могао знати где је њена помоћ била најхитнија.

ПОРЕД ове енглеске војне мисије, било је још приватних мисија истог порекла. Ту је мисија Госпође Стобарт, једне опасне феминисткиње. Сем њеног мужа и пастора, цело њено особље је женско и прошло је прву младост, сем једне девојке која је врло млада и којој се стога много удварају млади људи у војсци.

ФЛЕРТОВАЊЕ РАТНИКА

РУСКА болница која је из Ваљева пресељена у Крагујевац, била је смештена у једној дугачкој згради која је, чини ми се, била пољопривредна школа пре рата, на путу за Горњи Милановац и прекопута варошког фудбалског игралишта. Ту су с времена на време организовани концерти које су посећивали врхови војне хијерархије и млади поручници аташирани у Главном Стану или рековалесценти, привучени дражима неких женских чланова мисије. Ипак, кућа у којој су становале "сестре" у вароши била је још више посећивана од ратника који су желели да мало флертују. Било је тешко, у време чаја, да човек тамо не нађе друштва. Госпођа Тамара, лепа Тамара, као што смо је називали међу нама, била је дивна домаћица, које ће се верно сећати они који су били у Ваљеву и Крагујевцу.

Болница под шаторима Госпође Стобарт била је дивно смештена на једној великој ливади. Ту је све било ново и требало је да послужи за лечење заразних болести. Нажалост једине заразне болести које су ту биле неговане, биле су болести неколико несрећних чланова мисије, од којих су две-три подлегле.

Ту је такође мисија шкотских жена и Сербијен Релиф Фонд. Шкотске жене су честите жене које предано раде као лекарке или болничарке, али њихов циљ сифражетске пропаганде и женске еманципације, који би се морао успавати за време рата, често је био и сувише очигледан.

У СВЕМУ, увек сам имао утисак да су Енглези који су врло добро снабдевали своје мисије, трошили огромно новца.

У овом набрајању не треба заборавити лично дело једне Енглескиње, леди Пеџет, жене енглеског министра. Ова племенита жена се лично залагала и, иако радећи са много ограниченијим средствима него друге мисије, она је учинила сразмерно бескрајно веће услуге. Ова храбра жена није хтела да остави своје рањенике кад су Бугари заболи Србији нож у леђа. Смело, поред кревета болесника, она је чекала упадача.

Сем ових сталних мисија, било је такође у Крагујевцу "мисионара" на проласку. То су били француски или други политичари који су ишли у Русију или се враћали из те земље. Они су се зауставили у Нишу и Крагујевцу, причали много, били декорисани и разумевали мало о земљи коју су посећивали. Имали смо такође посету великих трговаца "у мисији" као сер Томаса Липтона, енглеског краља чаја. Он је имао једну јахту за уживање, коју су реквирирале британске власти за транспорте Црвеног крста.

ПРИЛИКОМ једног њеног путовања, кад је превозила санитетски материјал за енглеске мисије у Србији, он је дошао у Солун. Сер Томас, радознао да види ову земљу у рату, добио је одобрење да путује на свом сопственом броду и тако нам је стигао "у мисији" и био дочекан с почастима и одликован лентом Светог Саве, па и данас, десет година после рата, види се у свим бакалским излозима у престоници и унутрашњости "Липтонов чај".

Било је још "обавештајних мисија" савезничких и неутралних новинара који су прохујали као ветар кроз земљу, не разумевајући ни њен језик ни њен менталитет, али не презајући да о њој дају повољне или неповољне описе, према политичкој боји листа који су заступали. Тако смо исто имали посету фамозног Барбиса који, данас оптужује Србе због најгорих злочина и који је, пошто се обогатио својим књигама пуним талента, али и најштетнијег духа, један од стубова бољшевичког комунизма у Француској. Говорићу на другом месту о "сталним ратним дописницама" а овде ћу се ограничити да кажем да смо имали међу нама у Крагујевцу њих неколико који су били врло озбиљни и прави пријатељи Србије, као што је био Робинсон из "Тајмса" и Пол ди Боше из "Журнала де Женев" али имали смо такође и других који су били по мало фантастични, као онај руски дописник који је увек био беспрекорно утегнут у нову новцату униформу и са чизмама које су изазивале љубомору свих младих коњичких официра.

КРАГУЈЕВАЦ, у самом срцу Шумадије, релативно мало је пострадао од рата, сем од епидемије тифуса која је тамо владала као и у другим местима првих месеци 1915. На сваки начин, много људи који су били у годинама да носе оружје, отишли су одавде да се придруже војсци и многи између њих већ су платили животом свој дуг отаџбини. Али, живот се продужавао у овој лепој вароши у пуном зеленилу. Многобројне војне личности у Главном Стану, арсеналски и пиротехнички радници, становници који су сви остали код својих кућа, дозвољавали су трговини да ради, што је одржавало благостање вароши.

Заиста, шетајући се на пазарни дан великим тргом иза парног млина и јавнога купатила, чистог и добро удешеног, човек није могао да се креће, толико је ту било сељачких кола којима су управљали старци или сељанке, пуних с бурадима ракије, џакова, жита, дрва, зелени итд., а слободна места су била закрчена јагањцима, овцама, свињама и кравама. Окупљени у групе, сељаци и сељанке, обилато гестикулишући, погађају се са грађанским купцима или онима који су дошли нарочито са села да купе коња, краву или свињу, које немају. Цене су још благе. Тридесет пара туце јаја! Кад продају своју робу продавци и продавачице поседају у круг по земљи, једући хлеба, сира и лука и залевајући ракијом из чутуре која иде од руке до руке.

СУТРА: ПРВО БОМБАРДОВАЊЕ КРАГУЈЕВЦА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)