ПРАВИ ДУХ СРПСКОГ ВОЈНИКА: Пријатељства створена у рату пред непријатељем су јача од мирнодопских

Арчибалд Рајс

03. 01. 2021. у 18:00

ОВА књига је писана без икаквих књижевних претензија. Пишући је, ја сам само хтео да освежим сећање својих другова са фронта и да покажем онима који нису били с нама, а нарочито омладини, какав је био живот војника ослободиоца и његов величанствени дух.

ПРАВИ ДУХ СРПСКОГ ВОЈНИКА: Пријатељства створена у рату пред непријатељем су јача од мирнодопских

Арчибалд Рајс, доцент на Универзитету у Лозани

Исто тако, ово није оно што се назива историјском књигом. Историјске описе појединости остављам онима који су компетентнији од мене. Али пошто сам живео као верни пријатељ с војском од почетка до краја рата, хтео сам да забележим анегдотску страну ратног живота, страну која црта, можда боље него највећа историјска дела, прави дух српског војника. На моју велику жалост, морао сам изоставити страховиту, а ипак тако славну драму повлачења кроз Албанију. Тај предмет је сувише велик, од сувише дубоког замашаја, да би се о њему могло говорити у једном по нужди ограниченом поглављу једног дела које обухвата цео рат.

Али чак без албанског повлачења, предмет овог дела био је тако опширан да сам морао да издвојим мноштво ствари. Био сам приморан да начиним низ једне врсте слика. Искористио сам своје белешке које сам водио из дана у дан, током целог рата, дописе које сам слао швајцарским, француским, холандским листовима...и успомене које су ми се задржале у сећању.

УЗДРЖАО сам се, колико је било могуће, да не дајем опис самих битака. То је део који би требало да буде резервисан једино за војна лица од струке. Видео сам доста битака, присуствовао сам њима, али признајем да нисам бог зна шта разумео. Ипак сам разумео једну ствар: да би се победило, треба ићи напред, и то ми је довољно, јер ја нисам био војсковођа.

Исто тако сам избегавао, колико се могло, да описујем неизрециве испаде које су учинили непријатељи. Нисам увек могао да се уздржим да о њима не говорим; на пример, причајући утиске са мачванског фронта, био сам приморан да их поменем, јер је аустроугарско ратовање у јесен 1914, по зверствима која су извршили војници, добијало сасвим нарочито значење, које је ударило свој печат целом рату.

НИСАМ улепшавао истину, јер је дугујем својим друговима. Неки ће се можда намрштити због моје искрености. Али време је да ишчезну извесне легенде, корисне за време мучних часова да би се одржао морал.

Нека ми моји ратни пријатељи чије сам оригиналности карактера оцртао са неколико речи, опросте, такође, ову слободу, јер баш због ових оригиналности они су стекли трајна пријатељства. Уосталом, пријатељства створена у рату пред непријатељем обично су јача од послератних интрига. Кад неко може да каже да је солунац, више вреди у очима готово свих старих бораца него да је, на не знам како истакнутом положају у миру. Заиста, мало њих је заборавило своја пријатељства са фронта, да би трчали за новом срећом која ће им се открити као химерична.

ОД АУСТРОУГАРСКОГ ултиматума Србији живело се у Швајцарској у грозничавости, јер се врло добро осећало да је овај ултиматум био само једна прикривена објава рата. Овај пут, свет је био убеђен да ће Аустроугарска, охрабрена и подстрекивана од Немачке, покушати да потчини балканске земље које су се опирале њеној жељи за експанзијом на Истоку. Дубоко разочарани исходом балканских ратова 1912. и 1913, Аустријанци који су живели у Швајцарској, нису нимало прикривали то разочарање и гледали су само у једном победничком рату против Србије лек за ову ситуацију, коју су сматрали несносном. Тако, неколико месеци пре сарајевског атентата, аустроугарски конзул у Лозани, казао ми је једне вечери: "Пазите, код нас се у Аустрији више не може. Свет је нервозан, незадовољан, унижен. Једино један победнички рат може нас извући из овог стања."

СРАМНА ОБЈАВА РАТА

АУСТРОУГАРСКА објава рата није била упућена ни краљу ни председнику Владе Краљевине Србије; то је био један обични телеграм, овако састављен:

"Српском Генералштабу Крагујевац

Пошто краљевска српска влада није одговорила на задовољавајући начин на ноту коју јој је предао министар Аустроугарске у Београду 23. јула 1914, царска и краљевска влада налази се приморана да се сама побрине за заштиту својих интереса и својих права и да прибегне у том циљу сили оружја. Аустроугарска се сматра од овог тренутка у ратном стању са Србијом. Министар спољних послова Аустроуарске, гроф Берхтолд."

С друге стране, исто тако се осећало да се Немци спремају у потаји. Опште мишљење код нас у романској Швајцарској било је да ако Аустроугарска нападне Србију, Немачка сигурно неће остати неактивна и да ће планути општи рат. Оно се није преварило! И онда, да ли ће мала Швајцарска моћи очувати своју неутралност? Да ли неће бити преплављена бујицама непријатељских војски?

ПОСЛЕ аустроугарског ултиматума дошла је брзо објава рата коју су бечки малоумници - они су већ уображавали да су победници и господари Балкана - учинили толико презривом и безочном колико се више дало.

Камен је био отиснут низ низбрдицу и морао је неизбежно да за собом крене и друге на тој стрмој низбрдици. И, заиста, 1. августа, око подне, добошар је почео да добује лозанским улицама да објави општу и непосредну швајцарску мобилизацију. Немачка је такође била наредила општу мобилизацију и знало се да објаве рата између Немачке, Француске и Русије имају доћи неколико сати касније.

По лозанским улицама и трговима гурало се густо мноштво света. Продавци новина викали су нарочита издања новина. "Коцка је бачена, срца горе!" - почињали су уводни чланци у листовима. Извесно, свет је био узнемирен, али је био решен да брани независност и слободу Швајцарске. Новим духом почели су да дишу сви они који су имали срце на правом месту.

Одлучио сам да ћу своје услуге понудити савезницима. То сам и учинио. Било ми је свеједно да ли ће ме употребити да носим носила или као сарадника у служби француске контрашпијунаже - са својим слабим здрављем нисам се смео надати да будем примљен као борац на фронту - тек само да могу сарађивати, ма и у најмањој мери, на ономе што сам сматрао тада и што још и данас сматрам за одбрану права и слободе.

ПРЕГОВОРИ су били започети, кад ме је једног јутра, крајем месеца августа, мој стари пријатељ Никола Петровић, српски генерални конзул у Женеви, телефонски замолио да свратим до њега што пре могу, да ми саопшти садржину једног телеграма. Пошао сам, дакле, у Женеву, где ме је Никола замолио, у име српске владе, да пођем да извршим анкету о аустроугарским зверствима које је починила војска Његовог апостолског величанства на мачванском фронту.

Једна анкета ове врсте падала је у моју специјалност и, поврх тога, у замашај услуге коју ћу тако моћи учинити савезницима. Сместа сам прихватио понуду. Кад треба да се кренем? Одмах, ако је то могуће. Тога дана био је четвртак. У суботу ујутро путовао је један контингент швајцарских лекара које је ангажовала Србија да надокнади оскудицу у својим сопственим лекарима. Ја ћу им се придружити.

Те суботе ујутро у 9 сати отпутовао сам из Лозане са пет лекара и са две жене лекарке, од којих је већина оставила кости у лепој српској земљи.

СУТРА: ПРОБАО САРМУ И ОСТАО У СРБИЈИ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)