СТРАДАЊА НИКА МИЉАНИЋА: Утицајни професори вешто стварали слику о конфликтној личности и “хроничном парничару”

Биљана Радивојевић

30. 12. 2020. у 18:00

КАДА је крајем 1923. преминуо професор др Војислав Суботић, обећање дато француском ђаку др Нику Миљанићу, који је 9. децембра 1920. одржао прво предавање из анатомије, којим је и званично почео рад Медицинског факултета у Београду, да ће после стабилизације наставе из анатомије бити пребачен на хирургију, није више имао ко да реализује.

СТРАДАЊА НИКА МИЉАНИЋА: Утицајни професори вешто стварали слику о конфликтној личности и “хроничном парничару”

Професор др Нико Миљанић

Околности су, што самим развојем догађаја, што срачунатим стварањем атмосфере, биле такве да је први предавач Медицинског факултета, иако посвећен и настави и студентима, временом бивао све даље не само од жеље да се бави хирургијом, него и од саме анатомије, чије темеље у настави је поставио.

Пут Ника Миљанића од доласка из Париза у Београд да оснује катедру за анатомију, и све што ће се касније издешавати, био је све сем пут до звезда. После смрти Ђорђа Јовановића, утемељивача патологије, а добрим делом и српске онкологије, који је изгледа био снажан ослонац професору Нику Миљанићу, факултетске власти су, наводно због потреба за смештај Клинике за кожне и венеричне болести, 1. новембра 1932. укинуле Клинику примењене анатомије.

У КРИЛО зграде Анатомског института уселиле су Клинику за кожне и венеричне болести, а Институт је подељен на Институт за за дескриптивну и топографску анатомију, који је водио Б. Шљивић, и на заправо непостојећи Институт за примењену анатомију, на челу са проф. Ником Миљанићем.

Љут, Миљанић је поднео оставку, али студенти, међу којима је био омиљен, то нису прихватали. Прекинули су наставу, а њих 306 је потписало писмо подршке Миљанићу. Декан Димитрије Антић ни претњама није успео да их умири, па је Миљанић да би помогао студентима пристао да повуче оставку. Управа се примирила, па је 1934. добио место привременог професора хируршке пропедевтике, а за привременог управника одељења постављен је Леон Коен.

Савет факултета је јануара 1939. донео одлуку да се Клиника хируршке пропедевтике смести у Војну болницу, да се настава потпуно узме из руку проф. Миљанића и повери ратном хирургу Данићу. Тиме је декан Александар Костић, послератна "жртва" неподобности режиму, покушао да спроведе, уклањање Миљанића са Факултета.

ТАКО се све до 1941. Миљанић, како примећује академик Чоловић, вртео у кругу између двојице утицајних професора хирургије Миливоја Костића и Леона Коена, факултетске управе којом је доминирао Александар Костић, декан од 1936. до 1939, по неким изворима и током окупације, очигледно према Миљанићу веома непријатељски расположен. Миљанић је заправо био жртва док се о њему вешто стварала лажна слика конфликтне личности и хроничног парничара, који никад није задовољан и стално се нешто жали, што ће децидно бити речено и у одлуци ректора о његовој суспензији 1947. године.

ЉУБАВ ЗА НАРОД

СВЕТОЗАР Глигорић, шаховски велемајстор, који се у дом Ника Миљанића на Топчидерском брду, доселио када је остао без родитеља, причао је да су га у "породици са највишим грађанским моралом, где су великодушност и брига за друге стајали изнад било каквог личног интереса", примили као четвртог сина: - За 65 година свог живота Нико Миљанић само је давао, а није хтео да прима, из његове љубави за сваког појединца, извирала је његова љубав за народ - сведочио је Глигорић.

И пре тога Миљанић је и формално изгубио место у настави анатомије, јер се тад тврдило да је хирург, а кад је требало да добије стално место на хируршкој катедри и одељење да је - анатом, а тиме и неодговарајући кандидат. Али, оно на чему је он инсистирао у настави и данас је најбољи савет који професор медицине може дати својим студентима, и једини пут да се постане добар лекар - наглашавао је велики значај анамнезе, клиничког прегледа и доброг вођења документације и историје болести.

И поред свих препрека на Факултету, Миљанић није губио контакт са хирургијом, јер је средствима своје супруге 1923. отворио санаторијум у Пашићевој улици 21, садашњој Нушићевој, који је имао две лепо опремљене операционе сале. Са њим је ту радио Ђорђе Нешић, али и многи други хирурзи.

АЛЕКСАНДАР Костић је изгледа имао и лични анимозитет према Миљанићу. Вероватно му није било право што је Миљанић мимо њега, такође француског ђака, основао Удружење бивших француских ђака и био на његовом челу, а и сарадња у области медицине је на неки начин била под патронатом овог удружења.

То је исто оно Удружење које је подигло споменик на Калемегдану, и вероватно мало ко зна да је за тај симбол захвалности Француској Нико Миљанић имао највеће заслуге. Под окриљем Удружења излазио је југословенско-француски медицински часопис у коме су сарађивали најугледнији француски професори и лекари, а Удружење је једно време у Миљанићевом санаторијуму држало француско-југословенску болницу. Све то професору Костићу није било по вољи, посебно такав "монопол на сарадњу у области медицине са Француском".

СИГУРНО је на спотицања у каријери утицало и то што Миљанић није прихватао да се политички ангажује на страни режима и што је био близак студентима.

Прихватање функције председник Земаљске антифашистичке скупштине народног ослобођења Црне Горе и Боке которске у новембру 1943. године, чиме је аутоматски постао и члан Авноја, била је једина политичка функција проф. Миљанића, али она није била мнотивисана политичким, већ хуманистичким идејама. После рата, који је углавном провео у Црној Гори, Миљанић се 1945. вратио у Београд, "без речи за пакости које су му пре рата чињене". Добио је место редовног професора хирургије и Трећу хируршку клинику, за коју се претпоставља да је била мала и неусловна с обзиром на то да се хируршком праксом више бавио у својој Медико-хируршкој болници коју је брзо ревитализовао, јер је после рата неко време била дозвољена приватна пракса.

ПОВОД за његову суспензију 1947. године био је избор кандидата на место доцента за ратну хирургију, и његова опредељеност да ће гласати по стручности, а не за "режимског кандидата". Суспендован је без права на отпремнину, и с правом на пензију тек кад испуни законски услов. Режим је одлучио и да национализује његову болницу. То решење је после непуна два месеца стављено ван снаге, али се Миљанићева позиција није поправила. Пензионисан је 1954, али је пензију одбио. Издржавао се водећи болнице по унутрашњости.

Крајем 1957. Миљанић је кренуо на свој први послератни пут у иностранство, и како ће се испоставити на последњи животни пут, у Мексико Сити, где се одржавао 17. интернационални хируршки конгрес. Свратио је до Париза и био у Вашингтону где је присуствовао двема операцијама на отвореном срцу које су тек почеле да се раде. Упознао се и са пејсмејкером, апаратом који служи лечењу болести од које је он боловао. Враћајући се из конгресне сале у мексичкој престоници, пао је на улици, и сутрадан преминуо у болници. Кремиран је у Мексику, а урна је донета у Београд и похрањена у породичној гробници на Новом гробљу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

У ПОТРАЗИ сте за станом у центру града који је довољно изолован од градске вреве, окружен зеленилом и реком, а с друге стране вам је подједнако важно да кварт има одличне саобраћајне везе са свим деловима Београда?

18. 04. 2024. у 10:00

Коментари (0)

УЕФА ГЛЕДА И НЕ ВЕРУЈЕ: Ево шта ће Белорусија да уради због ЕУРО 2024