ЧУВАР ЈЕДИНСТВА СРПСКЕ ЦРКВЕ: Његова светост није допуштао никоме да задире у поредак СПЦ, да је угрожава и дели

Раде Драговић

08. 12. 2020. у 20:00

ЧУВАР ЈЕДИНСТВА СРПСКЕ ЦРКВЕ: Његова светост није допуштао никоме да задире у поредак СПЦ, да је угрожава и дели

Патријарх Иринеј са митрополитом Амфилохијем у Црној Гори

ДЕЦЕНИЈА која је за нама Српску православну цркву ставила је на бројна искушења у готово свим државама бивше Југославије. Готово да нема епархије, с изузетком Србије и појединих делова Републике Српске, која се не суочава са дубинским проблемима. Напади на Цркву, тежњи да се она свим средствима сломи и маргинализује у региону је толико да многи говоре о тихом рату против СПЦ.

Патријарх Иринеј био је велики борац не само за јединство Цркве, већ и њен опстанак. Познаваоци дела покојног поглавара СПЦ, оцењујући његове резултате током деценије проведене на трону Светог Саве, управо тај сегмент стављају на прво место. Изабран након патријарха Павла, изузетног молитвеника убеђеног у снагу речи јеванђеља, патријарха Иринеја сачекао је дугачак списак изазова који су претили Српској цркви.

У готово свим земљама постјугословенског простора Црква је била суочена са проблемима, од којих велики део постоји и данас. Највећи су свакако на Косову и Метохији, где је Црква упоришна тачка преосталих Срба и где страда заједно са својим народом.

ВЕЛИКУ рану на души патријарха Иринеја представљао је македонски раскол, односно деловање непризнате Македонске православне цркве, а посебно прогон аутономне Православне охридске архиепископије, њених архијереја, свештеника и верника. Ова канонска организација, која делује у оквиру Српске цркве, годинама је трн у оку тамошњих власти, а њен поглавар архиепископ Јован (Вранишковски) пуну деценију био је мета судских прогона.

Македонски раскол, креиран од стране комунистичких власти, као део етничког, антицрквеног и антисрпског инжењеринга постоји још од 1967, а тамошња црква ван је канонског општења у православљу. Патријарх Иринеј био је веома заинтересован да се Црква у Македонији врати у поредак, посебно што је као нишки епископ 2002. године био укључен у преговоре који су резултирали тзв. Нишким споразумом. "Нацрт договора о васпостављању црквеног јединства", како му гласи формални назив, резултат је вишегодишњих напора да се спорна ситуација у Македонији договором разреши. Према њему Српска патријаршија признала би најширу аутономију Охридске архиепископије, а припадност СПЦ манифестовала би се само кроз форму и одобрење на избор црквеног поглавара.

ОД ОДГОВОРНОГ и потписаног споразума одступили су сами Македонци, а кључну улогу у овој одлуци одиграле су тамошње световне власти. Уместо договора, врх непризнате цркве у Скопљу, заједно са македонским политичарима, изабрао је да обија праг Васељенске патријаршије у Цариграду и да се нада да ће, мимо сваке логике и прописа у православљу, "испод тезге" добити томос о аутокефалности.

Патријарх Иринеј свим снагама се борио за договор, а схвативши да га друга страна не жели, наду, у компромис није губио.

- Недостатак културе дијалога и добронамерности показују они који мисле да ће оптужбама, хапшењима и пресудама са предумишљајем било шта решити. Све док се тако понашају, они показују да не желе разговор већ сукоб. Ми смо стрпљиви и чекамо да дођу себи и врате се на пут који води разговору и договору - рекао је у интервјуу, за "Новости", 2016. године.

СЛУЧАЈ за себе је Хрватска, из које је деведесетих година протерана већина српског становништва. Митрополија загребачко-љубљанска, као и остале епархије Српске цркве, редовна су мета екстремиста, на које тамошња власт гледа прилично благонаклоно, неретко и уз отворене симпатије. Црква се тамо суочава са страхом малобројних Срба, који под притиском политике зазиру од слободног исказивања верских осећања.

На све то, поред повремених увредљивих, а каткад и опасних порука представника централних или локалних власти у Хрватској, смутњу и страх уноси и такозвана Хрватска православна црква. Осим што буди сећање на време Павелићеве НДХ, када је основана парацрква под истим именом, ова маргинална организација, разара ткиво СПЦ.

Када је у питању Хрватска, патријарх Иринеј имао је јасан и неумољив став, без обзира на то колико је због њега нападан. Хрвате је гледао као браћу - истог језика, истих особина и исте хришћанске вере, али их није штедео када је говорио о страдању у НДХ или акцији "Олуја". Био је први српски патријарх који је после рата прошетао улицама Загреба и Задра.

У ЦРНОЈ Гори Митрополија црногорско-приморска била је проглашена са највиших државних места за непријатеља број један монтенегринске идеологије која je, одступајући од историје, традиције и природних веза, системски дискриминисала српски народ. Посебну ноту овој кампањи давала је непризната Црногорска православна црква. Иако готово без свештеника и верника, без канонског постојања и минорног утицаја ЦПЦ је годинама била миљеница власти. С друге стране, безбројни су били покушаји да се јединој и званичној цркви одузме право на слободну реч, статус и имовину која јој по закону припада.

- Положај Цркве у Црној Гори гори je него у време османске окупације, а статус Срба као у доба озлоглашене фашистичке творевине Независне Државе Хрватске - изјавио је патријарх Иринеј прошле године, добро проценивши потезе режима и све последице такве политике.

Обрачун са СПЦ кулминирао је крајем 2019. године, када је усвојен Закон о слободи вероисповести, који је предвидео одузимање - подржављење - имовине Митрополије црногорско-приморске и епархија СПЦ. Овај закон Црква је одбацила као неуставан. Он је био повод за вишемесечне молитвене протесте - литије.

ЊЕГОВА светост, суочавајући се са свим овим ударима, чврсто је бранио Цркву и њено јединство. Није допуштао никоме да задире у њен поредак, да је угрожава и дели. Иринеј је имао живо сећање на злу коб америчког раскола и све проблеме изазване у Македонији.

Са истом чврстином како је цркву чувао од спољних напада, бранио је и од покушаја да се она уздрма изнутра. Управо овим објашњава се решеност патријарха Иринеја да позове на одговорност некадашњег владику рашко-призренског Артемија, као и да удаљи са епархија неколицину епископа за које је имао доказе да своју дужност не обављају сходно црквеним прописима и моралним нормама.

Иако дубоко свестан озбиљности свих ових напада, покојни патријарх потпуно је веровао да је реч о само једној фази у бурној црквеној историји и да ће и њој брзо доћи крај.

- Све је то само један облачак, који се појавио на небу. Само је питање тренутка када ће нестати. Било је у прошлости неупоредиво тежих прилика, са којима су се наш народ и наша црква, хвала Богу, изборили. Проћи ће и ово - био је уверен патријарх Иринеј.

ЧВРСТ КОНТАКТ СА НАРОДОМ

УНУТРАШЊИМ и спољним нападима посебно је подложна црква у дијаспори. Ту се и крије одговор због чега је патријарх Иринеј сваке године обилазио удаљене епархије. Желео је чвршћи контакт са народом, јачу везу Цркве и верника ван Србије и региона. Последњу мисију имао је у Америци, решавајући напетости у цркви након усвајања Устава епархија СПЦ које делују на територији САД. Овај корак, заједно са одређеним правно-финанасијским маневрима тамошњих владика протумачен је као удар на јединство цркве. Брзом и ефикасном патријарховом реакцијом штета је избегнута.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)