ОГЛЕДАЛО НАРОДНЕ ДУШЕ: Доласком у Београд, патријарх Павле ступио је на широку сцену "обичног" живота

Љубомир Ранковић

23. 11. 2020. у 16:02

ЖИВОТНИ пример патријарха Павла, живо је сведочанство тога и у наше дане. Док је био епископ рашко-призренски, није се за њега много чуло ни знало.

ОГЛЕДАЛО НАРОДНЕ ДУШЕ: Доласком у Београд, патријарх Павле ступио је на широку сцену обичног живота

Патријарх је стално био са народом / Фото Из књиге "Ево човека"

Овенчан ореолом косовскометохијског мученика и страдалника, дочекиван је овде--онде по Србији, у црквама и манастирима, са поштовањем и пијететом, али без претеране помпе и торжества. Чак и његови најближи, браћа архијереји, чији је био сабрат и саслужитељ, који су га најбоље познавали, тек у деветом кругу изгласали су га као трећег кандидата у избору за патријарха. Оно што није видело људско, видело је свевидеће Божје око. И рука архимандрита троношког оца Антонија, руковођена Светим духом, изабрала је најмање да понизи оно што је на висинама. Не зато што Бог није умео да бира, већ због тога што Свезнајући зна шта бира.

Доласком у Београд, патријарх Павле ступио је на велику и широку сцену народног живота. Сваки његов покрет, корак, реч, беседу, поруку, поуку, гледале су очи и слушале уши милиона људи српске престонице, а одатле су као ехо одзвањале широм Србије, Југославије, Европе, Америке и целе хришћанске васељене. Патријарх Павле је својом природом и личношћу био првенствено урбани образац човека. Од својих 95 година живота преко 70 проживео је у граду.

ВИЂЕН је у шетњи улицом и како се вози градским превозом, како с раног пролећа бере коприву уз закоровљене зидине Калемегдана и како са занимањем загледа наслове нових књига у књижарама дуж Кнез Михаилове улице. Виђан је на улазу у зграду Скупштине, Владе, Председништва и Белог двора, са белом патријарашком паном на глави, а у ноћним сатима виђали су га у неверици ретки пролазници, како са убогом сиротињом и бескућницима прилази контејнерима тражећи бачене ципеле, старе чизме, кожну торбу или какву другу ислужену и одбачену стварчицу, која може послужити у његовом кућном рукодељу.

Као патријарх није примао плату. Живео је од своје скромне пензије. Није био ни шкртац, ни циција. Делио је потребитима одвајајући од својих уста. За себе није тражио ништа. Био је чуваран и штедљив. Ноћу је обилазио велику зграду Патријаршије и гасио заборављена светла по ходницима и канцеларијама. Сам себи је правио и крпио ципеле, шио и ушивао, прао и пеглао одећу, спремао храну. Једне новогодишње ноћи, док је сав Београд блештао од празничних украса и расвете, док је небо горело од ватромета, а зидови града подрхтавали од гласне музике и песме, управник патријаршијског двора смотрио је патријарха Павла како уз прозор своје монашке келије, према уличном светлу, чита молитве и псалме. Увек постоји неко да види и посведочи.

ВИДЕО је то цео Београд и сав српски народ. Патријарх Павле постао је урбана легенда Београда и Србије, национални мит, модерна епопеја. Причане су приче, стваране легенде, препричаване анегдоте, ређали се сведоци, људи се заклињали у своје најрођеније да су све својим очима видели и ушима чули. Ширила се у народу истина "о свецу који хода". Патријаршијски двор био је његов манастир. Поштовали су га сви, без обзира на то из ког су друштвеног слоја, звања, знања, образовања и положаја потицали. Постао је национална сагласност и једногласно успостављени консензус, у народу склоном поделама око најобичнијих ситница и најочигледнијих истина. Чак и они ретки, заклети противници и мрзитељи свега светог и црквеног, нису се усуђивали да јавно изрекну горку реч о патријарху Павлу. Њима је тек добро дошао. Његовим животним примером прекоревали су и данас жигошу све остале свештенике, монахе и владике.

Патријарх Павле, својом скромношћу, родитељском благошћу, топлином речи и срдачним сусретом са свим и сваким, постао је идеал свога народа. Није човек савршен и безгрешан као Бог. Имао је патријарх Павле својих слабости. Њих други нико није видео, нити је о њима ико говорио, осим њега.

СМАТРАО је себе најгрешнијим, грешнијим од свих. Често је понављао светоотачку максиму: "Највеће достојанство хришћанина јесте сматрати себе најнедостојнијим". За све друге, за сав његов народ био је видело у тами, вера и нада у Бога и човека, светло на крају тунела којим је воз без возног реда наше државе и народа клопарао оронулим и ризичним тунелом историје. Он је био светло у даљини које се указивало као излаз.

Достојевски је у својим размишљањима о људима и народима записао: "Немојте гледати и оцењивати људе и народе какви су они сада и данас. Гледајте их и оцењујте по њиховим идеалима, по узорима којима теже, и какви желе да постану". Српски народ је за узор идеалног Божјег човека изабрао патријарха Павла. Као у свакој народној причи и легенди, миту и предању, увек народ нешто дода и улепша. У томе и јесте лепота и савршенство народног стваралаштва. У сваком народном делу, уграђен је најлепши део народне душе и срца, љубави и доброте. Народ је украшавао лик свога духовног пастира најлепшим драгуљима свога бића. Утискивао их у његов лик, са њим узрастао духовно, храбрио се, надао и веровао. У Бога, у људе, у себе.

ПАТРИЈАРХ Павле постао је огледало народне душе. Највеће српско оправдање пред Богом и историјом, пред прецима и потомцима. Иако антипод свему, у своме трагичном међувремену, тежином свога подвига и светог живота, претегао је језичак на ваги добра на народну страну. Постао је најобилнији плод добра у своме времену. Дрво које рађа добар род, даје хлада и одмора уморним путницима, лисната и хладовита слатка воћка крај извора, родни виноград украј пута.

"Будимо људи", постала је патријархова и свенародна лозинка, у временима највећег српског људолома у историји. На примедбу једног "свезналца теолога" да Свето писмо позива да будемо богови а не људи, Свети старац благо је узвратио: "Бог га видио, хајде најпре да будемо људи, то је прва степеница ка узрастању према расту висине Божје". Својим светим животом, сведочио је лик Божјег човека. Да га је ексцентрични антички мудрац, који је по дану с фењером у руци тражио човека, срео на улици, узвикнуо би: Ево Човека! Налагао је на себе подвиг за подвигом, трпљење и жртву, пост и молитву за своју духовну децу. Као српски Христос по благодати у овом смутном и тегобном времену, "он невоље наше узе и болести наше понесе". И после земнога века, наставио је да живи у свом народу. Свети и велики пред Богом никада не умиру. "Живи Светац" данас је живљи више него икад!

СУТРА: ЉУДИ ДЕЧЈЕ ДУШЕ И СРЦА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)