ОПЕЛО НА ГРОБУ ЈОВАНКЕ БРОЗ: Амфилохије је за живота разоткрио све о догађају који је узбуркао јавност

Милена Марковић

20. 11. 2020. у 18:12

ДА је којим случајем архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски и егзарх пећки Амфилохије објавио мемоаре, а можда ће бити и објављени, било би то без сумње најчитаније штиво, не само на овим нашим просторима. Када смо почетком јула, 2017. банули у Патријаршију да га видимо и поразговарамо, тога дана био је баш у добром расположењу. Затражили смо интервју.

ОПЕЛО НА ГРОБУ ЈОВАНКЕ БРОЗ: Амфилохије је за живота разоткрио све о догађају који је узбуркао јавност

Фото Белмондо

- Може ли то неки други пут, сада сте дошли у госте - казао је уз осмех.

Ипак је пристао.

- О мемоарима не размишљам, имам важнијих послова - одговорио је. А, ти важнији послови био је његов свакодневни подвижнички чин који га је водио до заборављених обесправљених. И, од свих отписаних.

- То је моја дужност. И људска, и хришћанска. А пре свега моја је обавеза, као и свих архијереја наше цркве да пружимо руку у невољи. Помогнемо. Олакшамо. Подстакнемо на доброту и племенитост. Помиримо, али и подсетимо на поруке славних предака, који су се у историју уписали као племенити и добри људи. Да их памтимо и следимо, како не бисмо кривудали и тумарали ововременим беспућима. То наш народ у великој већини све више препознаје. И све више је на путу предака да очува своју православну веру, да се врати цркви и да своје потомке тим путем води.

НЕКАКО у то време догодио се такозвани покушај државног удара. Власти у Подгорици у митрополиту су препознале помагача осумњиченима, када је у затвору у Спужу посетио Бранку Милић, једну са спискo "завереника" из Србије.

- Јесте, оптужили су ме да сам један од помагача. А ја сам посетио ту сиротицу која је осам месеци у истражном затвору. У самици без прозора. Однео сам и дао, не њој, јер то и није могуће, него у затворску кантину уплатио нешто мало новца да има за кесицу чаја. Кекс и кафу. А они, власт: "Ево га, овај помаже државни удар." Брже боље заборавили да сам на позив министра унутрашњих послова у изборној ноћи изашао пред народ да смирим људе. Е, онда су после смислили тај покушај државног удара. Па удри по свима који нису на линији те њихове представе, њиховог игроказа. Умешали су Србију сада, као краља Петра у време краља Николе и бомбашког процеса. Али ови су лошији ђаци. Много лошији.

До овог разговора, за "Новости", јавности су се испостављале вести да је митрополит служио опело Јованки Броз, у Кући цвећа. Овај чин оставио је све у неверици. Овога пута митрополит је одгонетнуо нагађања да ли је тог опела било или није.

- ЈОВАНКУ Будисављевић Броз, од свих заборављену у више наврата сам посетио у години пред њен одлазак из живота - испричао нам је митрополит. Она је заиста била у некој врсти казамата. Посећивао сам је у таквим околностима, на њену молбу. Последњи пут дуго смо о свему отворено разговарали. Причала ми је како је отишла у партизане, као и многе српске девојке из Лике, бежећи од усташа. Испричала ми је да су корени њене породице Будисављевић из Метохије. Да је њена породица у Лици имала седамнаест свештеника. Дуго смо причали. Жао ми је, када је била сахрана био сам на путу, а дошао бих да је испратим.

Јованка је, ипак, била и остала достојанствена. Честита и непоткупљива. Сви су јој се клањали док је била жена једног од најмоћнијих људи света. А, кад то више није била, не само да су је заборавили, већ су чинили све да је понизе. Наруже. За све осуде. На крају, изолују. И, у том нашем последњем разговору, могу да кажем исповеди, завештала ме је да је опојем, кад крене, горе, међу своје. Да не буде, једина, неопојана међу својим Будисављевићима.

Испричао нам је митрополит, са посебном пажњом, како је и када тај помен служен.

- ОДАБРАЛИ смо да то буде по подне, да не реметимо посетиоце у Кући цвећа. На помену је била њена најужа родбина. Њене две сестре, дугогодишњи шеф обезбеђења Раде Чечур и Милан Шарац, које је Јованка волела и поштовала. Многи су се чудили. Зашто? Јованка је била крштена и не само по томе што је крштена, него што је и страдалник, заслужила је помен.

Док се мирис тамјана ширио Кућом цвећа, ваљда први пут у историји овог места где од 1980. почива и Јосип Броз, Јованкин дугогодишњи сапутник, незаустављиво се тај мирис обавијао и око Брозове надгробне плоче.

- Ја сам кандило баш и према њему примицао. Сигуран сам да је толико греха и зла на себе натоварио, па је ред да га мало окадим.

Поново се враћамо на његове сусрете са Јованком. Шта му је још у дугим разговорима испричала? Нешто поверила? А, баш тих дана заковитлала се прича о Дражи и његовом последњем почивалишту које је до дана данашњег остало непознато.

- Још није време за такав одговор - био је загонетан митрополит.

ПРИЧАО нам је потом, о до тада непознатим детаљима његове посете Милошевићу у Хагу.

РАДОВАО СЕ ЗАВРШЕТКУ СВЕТОСАВСКОГ ХРАМА

КАД ме питате чему бих се нарочито радовао, одговорићу вам да би ме нарочито веселило да се радови који предуго трају, заиста предуго, на Храму Светог Саве заврше за мога живота. Томе се, верујем, радују и моја сабраћа, архијереји. Ето, то бих волео и у то верујем - беседио је Амфилохије Радовић, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски, цетињски архиепископ и егзарх Пећког трона

Овај разговор био је често пресецан паузама ћутања.

- Када сам служио помен Слободановом брату, Бори, у Љеворечким Тузима, рекао сам: огрешио сам се о Слободана. И извинио се, због тога, пред бројним укопницима. Видите, мене је Слободан звао из Хага да му сведочим. Нисам отишао. Тако ми је тада у цркви саветовано. Погрешио сам што нисам отишао, мада ми је срце говорило да треба да одем. Време показује и то ће показати да се Слободан на свој начин искрено борио за свој народ. Сад, друго је питање да је пристао на понуде и учинио уступке, ко зна како би било. Али, сигуран сам, његово име ће у књизи вечитих бити уписано неизбрисивим словима. Јер, њему су судили они којима је требало да се суди. Нису му пресудили, невин се преселио у Царство небеско. Божји суд на крају све решава. У имену Божјем је и суд и правда.

МИЛОШЕВИЋУ је у Хаг однео Јеванђеље. Примио је дар, и ова света књига остала је у Милошевићевој ћелији до његовог трагичног краја. - Покушао сам да разговарам са њим. Да му објасним зашто се нисам одазвао на позив Трибунала. Он ми ништа није казао. Само је ћутао. И дан-данас, а мислим и до краја живота жалићу што се нисам одазвао и сведочио у његову корист.

На крају нам је митрополит Амфилохије даровао књигу о Благоју Јововићу, атентатору на Анте Павелића, коју је штампала "Светигора".

- Био је код мене, на Острогу тај стасити стамени човек. Тај Јововић, као јаблан висок. Наравно, у поодмаклим годинама. Био сам поносан што сам га упознао. Што сам се сусрео са једном дивном потребом за слободом.

СУТРА: Сачувати мир и јединство цркве

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)