ПОВРАТАК КОРЕНИМА ПРЕДАКА: Са овим човеком ви треба да направите интервју, он вам је историја

Милена Марковић

18. 11. 2020. у 18:16

САМО они који се истински врате вери предака, немају потребу да то јавно истичу. Хвале се и узносе. Они су тај повратак уписали у себе. У своје срце, пре него што су га и формално, убележили у црквене књиге. А, време је потребно да отворе душу, испричају шта их је и чија им је рука показала пут повратка коренима.

ПОВРАТАК КОРЕНИМА ПРЕДАКА: Са овим човеком ви треба да направите интервју, он вам је историја

Фото Приватна архива Јован Маркуш

Почетак јула, 2017. Таман што смо обавили разговор са митрополитом Амфилохијем у Патријаршији у Београду, занесени ексклузивним интервјуом, готово нисмо ни приметили да је у његову одају ушао господин Махмут Бушатлија, угледни београдски аналитичар економије и архитекта.

Сад, док враћамо време, сећамо се да је тај тихи човек, код митрополита ушао без најаве. Без куцања, и то, у време док он жури на лет за Подгорицу. И, последње минуте пред полазак дели са њим.

- Са овим човеком ви треба да направите интервју, он вам је историја - испратио нас је, уз осмех, митрополит.

Вратили смо се његовој поруци ових дана. Зашто нас је упутио на Бушатлију? Зашто, баш, на њега?

МИТРОПОЛИТ Амфилохије је кум Махмуту Бушатлији који се вратио православној вери предака Црнојевића, вођен светоотачком руком егзарха пећког. Сапутници су, дугогодишњи, у свеноћним дилемама, сабеседници током протеклих деценију и по. Трагали, заједно, по беспућима располућеног народа и вере у Црној Гори.

- Митрополита сам упознао када смо професор Драган Раденовић и ја, поводом његове изложбе у Ватикану, у Патријаршији у Београду потражили мериторног представника наше цркве да погледа поставку и да заједно проценимо да ли је то у реду. Поготово што је Раденовић први православни излагач у Ватикану, а његове скулптуре носе и неку нову поруку: представу Христа - место за све хришћане. Сачекали смо... Убрзо се појавио митрополит. Поздравио се најпре са Драганом.

- Махмут Бушатлија - представио сам се.

- Бушатлија? А, имаш ли ти какве везе са Махмут-пашом, Бушатлијом? - Упитао ме је митрополит.

- Да, и то директне - одговорио сам.

ТАКО је почео разговор међу нама. Мада сам ја доста знао о мом пореклу: да је Махмут-паша потомак Црногораца, Црнојевића. Испоставило се, ипак, да је митрополит историју мојих корена знао много више од мене. О Црнојевићима, прецима Бушатлија.

Митрополит је овако говорио:

- Махмут-паша Бушатлија потомак је Станише, Станка Црнојевића, трећег сина зетског владара Ивана Црнојевића. У младости је, као заробљеник, одведен у Цариград. Тамо је примио ислам и име - Скендер. Када се 1513. године вратио у Црну Гору, управо проглашену за Санџак, постављен је за Санџак-бега и настанио се у селу Бушате.

Отуда и презиме - Бушатлија. То презиме су преузели и његови потомци, па и Махмут-паша. Када је из Скадра кренуо у освајање Црне Горе, знао је да је потомак Црнојевића. У овом походу, у чувеној бици на Крусима 1796. године, турска војска је поражена, а паши је одрубљена глава. Богдан Вуков Николић из Залаза однео је главу Петру Првом Петровићу, мудром владици, који је тада био на трону Црне Горе. И ударио јој темеље као нововековној држави...

- ОСТАВИО је митрополит на мене, при овом првом сусрету, снажан утисак. Изузетан. Имао сам осећај да разговарам са оцем, можда, више као са братом. Кад сам се вратио кући пренео сам утиске породици. Касније ће моје ћерке и супругу митрополит да пригрли као најближу фамилију, а наша деца њега као Ђеда. - Био сам задивљен колико он познаје прошлост црногорских породица од корена до изданака - каже Махмут Бушатлија и преноси речи владике Петра Првог, које ће митрополит готово поновити када му буде кумовао на крштењу.

- Мудри владика узео је пашину главу и рекао: "Када би они, који су у овом дуњалуку, знали чија је ово глава, заридали би и у црно се обукли. Ову главу, под мојим проклетством, да је чувате и да се нико не усуди да је скрнави." Ово је глава потомка зетског владара Ивана Црнојевића. Наредио је да се глава чува у Цетињском манастиру.

Од првог сусрета са митрополитом протекла је безмало деценија. Било је сусрета, разговора. Понеки међусобни савет... Онда је на митрополитов позив Бушатлија стигао на Цетиње. Био је то, ко зна који пут по реду да он борави у Црној Гори и са Амфилохијем ходи стазама којима је овај крепки старац, угледом и снагом духа враћао православљу затамњени сјај. А овај долазак био је, по свему, посебан.

- Најпре смо дуго разговарали у манастирској трпезарији, као и обично - сећа се Бушатлија. - У једном тренутку, чинило се као да је једва чекао да разговор стане, казао је: хајде да видиш главу твога претка. Кренуо сам за њим у библиотеку. Отворио је малени ковчег... Пажљиво сам узео лобању која почива уз ћивот Светог Петра Цетињског. Био сам дирнут. Можда, потресен. Тешко ми је да опишем осећање које ме је сасвим обузело. Мислим да сам тада одлучио да се вратим православној вери предака.

КРШТЕЊЕ је обављено на Сретење 2014. године у цркви на Ћипуру, на гробу Ивана Црнојевића. Две симболике у једном дану: пет стотина година од доласка Ивановог сина Станка, Санџак-бега, на Цетиње. Друга симболика је ноћ пуног месеца, када муслимани започињу све важне послове.

- Примио сам миропомазање од митрополита и у црквене књиге се уписао као Станко Црнојевић. Истог дана владика ми је вратио титулу кнеза - прича нам Бушатлија.

- Било је то тако спонтано, а свечано. Све су то са својим Ђедом уприличила моја деца и супруга. Мени је тај дан загрејао душу. Повратак вери предака, који сам уписао у себе и пре формалног уписивања у књиге. Тако сам, више пута, говорио и митрополиту. А део његове литургијске беседе био је узвишен. Казао је: "Данас, на овај дивни празник, потомак Станка Црнојевића примио је свето просвећеније на гробу свог праоца Ивана Црнојевића, у овом манастиру који је сам подигао. У манастиру који је био и остао духовно огњиште. Светилиште и просветилиште овога града и овога народа. Обасјан светлошћу, истином и љубављу Божјом. Беседу је завршио поруком: "Махмут се вратио своме дому и својој светињи!"

Када дође тај тренутак

У ПРОШЛОСТИ, то сам казао и митрополиту, наши су славили Светог Николу. Упамтио сам кад ме је деда упитао: "Знаш ли ти да је Свети Никола слава наших предака? Знам... То тебе сада не занима, али, некад ћеш се можда сетити." И, тако дођу и та времена кад човек схвати да не може бити што никад био није. Не може довека. Дође тренутак да буде оно што је био. И да вам кажем, није било никаквог посебног ритуала када сам се крстио, нити је ко од мене тражио да се одрекнем ислама. Само сам се вратио коренима својим.

Махмут Бушатлија, данас, сећајући се тога дана, каже:

- Није било лако беседити после митрополита, беседника над беседницима. Ипак сам казао:

"Као да је Свети Петар Цетињски главу Махмут-паше Бушатлије, чији сам последњи мушки потомак, желео да остави у манастиру како би луча била водиља потомцима Махмут-паше према њиховим коренима. Тако је та луча и мене позвала на Цетиње, где је сваки камен био пут мојих корена." У свему овоме још је нешто важно, веома важно: да ми митрополитова светоотачка рука, његова искрена посвећеност овом чину није показала пут, можда повратка вери предака не би ни било. И векови кад протекну, казао ми је једном, корен у изданцима пише истину о пореклу.

СУТРА: Муке народа носио на леђима

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)