ТРИ ЖЕЉЕ СТАРОГ МИТРОПОЛИТА: Није презао ни да се дохвати ашова како би скинуо покров небриге над светињама

Раде Драговић

17. 11. 2020. у 17:53

ДОБРО дошао, господару! - речи су којима су првог октобра 1989. године на Цетињу дочекани посмртни остаци краља Николе Петровића Његоша.

ТРИ ЖЕЉЕ СТАРОГ МИТРОПОЛИТА: Није презао ни да се дохвати ашова како би скинуо покров небриге над светињама

Фото Глас Холмије

Црногорски краљ, после деценија почивања у Италији, враћен је у отаџбину, а сахрана је постала прворазредни догађај у тадашњој Југославији, коме је присуствовало више десетина људи. Повратак последњег крунисаног Петровића у земљу којом је владао готово 60 година сматра се и моментом тихог помирења још увек комунистичке Црне Горе и Српске православне цркве. Посебан дух овом јединственом и по много чему импресивном догађају дао је тадашњи епископ банатски Амфилохије.

Црна Гора аманет богу и богородици

БЕЗ обзира на званични атеизам и комунистички прогон Цркве, Амфилохије никада није сумњао да је Црна Гора благословена земља. Био је свестан да је највећи део људи одбијен од своје цркве, не својом вољом, већ страхом од репресалија и режимског прогона.

Отуд и његове речи на митрополитском устоличењу на Цетињу:

"Мој претходник, велики пјесник, владика Раде, испуштајући своју душу на страмцу свога светога стрица Петра Другог, изговорио је своје посљедње ријечи: 'Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору!' Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога!"

После свете литургије пред Цетињским манастиром, он је одржао беседу, која је за разлику од говора представника државе, пре свега председника Председништва СР Црне Горе Бранка Костића, у медијима прећутана. Иако потиснуте и забашурене, речи епископа Амфилохија дирнуле су у срце највећи број присутних на догађају који је сабрао добар део Црне Горе. Упркос свечаном тону прилике и великом броју гостију из света, владика није пропустио да нагласи да су на Ловћену погажени Његошево завештање и његов аманет.

"ДАНАС су се на Цетињу 'узиграле душе прађедовске'. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу Првог, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства", говорио је Амфилохије.

Није владика пропустио ни да укаже на снажну и нераскидиву везу Петровића са косовским заветом, као духовном кичмом српског народа.

"Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића, надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека. Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Светог краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу! Био је и носилац, попут његовог претка Петра Другог, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: 'Земаљско је за малена царства, а небеско увијек и довјека.' Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне 'Онамо, 'намо', у којој пјева о Призрену и Дечанима као 'старини милој којој ће 'доћ', целог живота као песник певао о Црној Гори и њеном односу према српском Косову."

БЕСЕДОМ на сахрани краља Николе на Цетињу, али и својим ауторитетом којим је огрнуо овај догађај, епископ Амфилохије је постао познат и најширој јавности. Први пут су хиљаде људи могле да чују и виде владику, о коме се до тада говорило само упола гласа. Учешћем у овом вансеријском догађају он је и поручио да стиже време да се, после много деценија избивања, попут краља Николе, и сам врати кући.

Свега коју годину раније у Црној Гори је био у сваком смислу "персона нон грата". Храбри Морачанин, међутим, није се на то много обазирао. Без велике помпе долазио је на Цетиње, посећивао напуштене манастире, обилазио заборављене светиње, древне рушевине, гробове старих владика и игумана. Није презао ни да се дохвати ашова и трнокопа, како би скинуо покров немара и небриге над највећим хришћанским светињама. Предано и неуморно, обилазио је Скадарско језеро, трагајући за тековинама Балшића, древну Дукљу, наново откривао немањићку традицију Црне Горе.

Око њега се сабирало све више људи, жељних хришћанске поруке и топле речи јеванђеља.

Тада се и родила мисао која ће у годинама које ће уследити постати његов аманет и духовни тестамент.

"ЖЕЉА ми је да Подгорица добије саборни храм какав заслужује, али и да обновим древно седишта прве зетске епископије Светога Саве на Михољској превлаци код Тивта, као и да поново подигнем златни крст на Ловћену. Тек када то урадим моћи ћу мирно да кажем: сада отпушташ у миру слугу свога, Господе", говорио је Амфилохије.

Властима је сметало његово деловање, посебно што Амфилохије није много марио за то шта ће рећи комитети и станице милиције. Његови пријатељи, међутим, бринули су. Почетком осамдесетих година академик Дејан Медаковић ће му добронамерно сугерисати да ређе долази у Црну Гору. У својим мемоарима записао је да му је овакав савет упутио у жељи да га сачува од сукоба са режимом, јер његово време тек долази.

Медаковић се са јеромонахом Амфилохијем више пута сусретао током похода црногорским светињама, а са њим је искрено делио јад и депресију због стања духовности и храмова у тадашњој Црној Гори. Духовни живот је био на издисају, црквена имовина је уништена, а комунистичке власти нерадо су издвајале новац за обнову храмова страдалих у разорном земљотресу 1979. године, чак и ако су имали статус заштићених споменика културе.

Префињени историчар уметности и полихистор осетио је да је у речитом калуђеру полиглоти ренесансног образовања, пронашао драгоценог саговорника и личност чији ће се значај тек показати.

НЕБРОЈЕНО је сведочанстава колико је духовни живот у Црној Гори био уништен током полувековне комунистичке владавине. Поменимо само два, аутентична и илустративна.

Недавно преминули парох которски и архиерејски намесник за Боку которску протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић описивао је драматично стање Српске цркве у Црној Гори 1969. године.

- Те године били смо најближи потпуном прекиду литургијског живота. Јер, у целој Црној Гори живело је свега 15 активних свештеника, нешто мало монаштва и само једна монахиња, и то придворна у седишту Митрополије на Цетињу. То је била последња нит која је Црну Гору повезивала са хришћанском традицијом и животом Цркве - описивао је Кривокапић.

Још је драматичније сведочење старог проте Милуна Фемића:

- Тих година био сам једини активни свештеник од Берана па све до Подгорице. Често није било могућности ни за најосновније обреде - крштења и опела.

СУТРА: ПОВРАТАК коренима предака

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)