ВЛАДИКО, ЕВО ВАМ МОЈЕ ДЕТЕ! Пошаст са којом је Амфилохије морао да се сукоби по доласку на трон Светог Петра Цетињског

Велиша Кадић

06. 11. 2020. у 20:00

ПО доласку на трон Светог Петра Цетињског митрополит Амфилохије морао је да се сукоби и са још једном пошасти, дукљанско-мондијалистичком, која свих протеклих година није престала да гура Црну Гору у разисторију, у одрицање од саме себе, у расрбљење, у разњегошење, у разјезичење, у расћириличење, у раскосовљење!

ВЛАДИКО, ЕВО ВАМ МОЈЕ ДЕТЕ! Пошаст са којом је Амфилохије морао да се сукоби по доласку на трон Светог Петра Цетињског

Фото архива

О томе његов племеник Комнен Бећировић каже:

"Посебан скандал је што монтенегринска власт, упркос гласитости и улози нашег Митрополита у целом Православљу и Хришћанству, једнако му, још од самог почетка, супротставља једног незнанца и самозванца, једног распопа и расколника! И да није било велике борбе коју је Владика водио, уз помоћ свог вредног свештенства, српске интелигенције и верног народа Црне Горе, без сумње би већ одавно било свршено са вечном српском Црном Гором. Дакле, не само да је одиграо улогу у оздрављењу и очишћењу Црне Горе од зла комунистичкога, него и у њеној одбрани од зла дукљанско-мондијалистичкога."

МИТРОПОЛИТОВА делатност не ограничава се само на Црну Гору, он брине о читавом српству, "будући да је кад се српски народ у последњој деценији другог Христовог миленијума, нашао на голготи, дубоко састрадавао са њим, залечујући му нанесене ране својом јеванђеоском речју и храбрећи га да истраје у својој праведној ствари.

- У току злочиначког рата НАТО против српског народа с циљем да му се отме свештено Косово и поклони његовим вековним душманима, митрополит је скупљао комаде уморених Срба по Косову да би их опојао, служио на рушевинама светиња и показао у својим проповедима, све размере учињеног зла. Својим учинцима, тачније својим подвизима, сасвим је оправдао световно име Ристо.

Величанствено, каква је и била животна мисија, митрополита црногорско-приморског Амфилохија испратила је његова Црна Гора. До вечног почивалишта у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења, коме је ударио темеље и заветовао да под његовим сводовима буде сахрањен, пратиле су га сузе, аплаузи, поруке, беседе и повици: "Не дамо светиње!" Остале су приче, сећања пријатеља, најближих сарадника блаженопочившег цетињског архиепископа. Познати адвокат Радован Р. Бојовић, брат владике Кирила, прилично емотивно се присећа једног догађаја.

- НИКАДА нећу заборавити тренутак када је мој брат Милан, потоњи владика Кирило, математичар од формата, магистар математичких наука, рекао нашим родитељима: Ја одох у манастир! Ни сузе наше мајке. Ни речи нашег пок. оца: И праведно је да један од моја три сина послужи Богу. Никада нећу заборавити онај сусрет нашег оца са митрополитом у Цетињском манастиру приликом Кириловог монашења.

Тренутак тог сусрета чува наша мајка као драгоцену успомену. "Владико, ево вам данас поверавам моје дете! Нека је Богом благословено!"

- Бојовићу, благословен је ваш дом од данас па довека - одговорио је владика.

Онда годинама Кирилово духовно узрастање уз његовог духовног оца и учитеља митрополита Амфилохија и увођење у трон владика древне Епархије Диоклијске, а потом и за епископа Епархије (митрополиту посебно драге) Буенос Аиреске и Централно-јужноамеричке СПЦ.

ПАМТИМ и сваки тренутак проведен у владичиној близини у далеком Буенос Аиресу, приликом Кириловог устоличења, радост сусрета након Службе Божије и прилику да чујем Његову благу и мудру реч. Памтимо и када је владика дошао у наш скромни родитељски дом и утешио нас након упокојења наших прерано отишлих кћерки и сестара Невенке и Миланке. И речи наше мајке након тога: "Децо, од данас је наша кућа освештана! Хвала ти, Свјатејши Владико, за родитељску пажњу и бригу не само према мом брату Владици Кирилу, него и према целој мојој породици. Учинио си част и привилегију нама нишчима тиме што си нас пригрлио и учинио својим. Иако уверени да си данас са својим милим Господом (опрости нам), плачу наше душе за Тобом драги и велики Учитељу, духовни горостасу, оче и брате у Христу. Моли Бога за нас грешне", порука је Радована Бојовића.

У тузи и у радости опраштају се од митрополита. Сузе, теку, навиру неке драге, незаборавне слике, које су заувек обележиле њену и душу мајближих. Реч је о Радовановој супрузи, снаји владике Кирила, Валентини Ђукановић Бојовић, која се овог пута писмено обраћа митрополиту. Пред њеним очима ређају се слике, које оловка бележи:

- СЛИКА прва. Радост кад моју мајку из Католичанства уводите у Православље. За њу је кумство са Вама била и остала највећа Светиња. Слика друга: "Крстићу се само ако ме крсти Митрополит Амфилохије", понављао је упорно мој покојни ујак Зоран, на моје молитве и молбе да се крсти. И заиста, Митрополит (који се као истински Пастир бринуо о спасењу сваког човека) стаде једног дана пред мојим ујаком и рече: "Хајде, благо мени, да те приведемо Богу". И би тако. Слика трећа: Чудо Божије. Када су већ и лекари били дигли руке од мог братанића Спасоја, тешко страдалог у саобраћаној несрећи, Владичине Свете Молитве учинише чудо. "Не брините, Спасоје ће бити добро, њега ће име његово да спаси!", биле су Владичине речи након изласка из шок-собе у којој је Спасоје лежао. И прве Спасојеве речи када се пробудио из коме бејаху: "Мене је спасао Бог и Владика Амфилохије!"

Мала кутија за Катарину

ЖЕЛИДРАГ Никчевић, књижевни критичар, поводом упокојења митрополита Амфилохија написао је на друштвеној мрежи:

- Опростите, морам да испричам, због моје Каће, која је само пред њим ћутала. Враћао сам се са владиком из Петрограда, по највећој зими, и на аеродрому су му неке чудесне руске баке, опраштајући се, тутнуле кесу са поклонима. Мед, чај, иконице, бабушке, и једна дивна мала ручно осликана кутија.

Стигли смо у Београд, он оде у Патријаршију да се мало одмори, а ја понесем и његове ствари кући, на Студентски трг, јер ћу га увече пратити на авион за Подгорицу. Каћа спрема оне торбе, види кутију и узвикну: "Баш ти хвала, сањала сам тачно овакву кутију". Ја јој објасним да су то поклони за владику, да ништа не дира, и предвече кренемо до Патријаршије. Владика уђе у кола, додам му ону кесу да не заборави. Он негде код Газеле завуче руку да види шта је унутра, извади ону кутију и каже: "Е, ово је за нашу Катарину, која нас је чекала" - и преко рамена јој додаје њен мали руски сан. Спасибо, свети владико, помени своје грешне кћери и синове.

СЛИКА четврта: "Биће ми част да венчам твоју Валентину", одговорио је Владика мојој мајци. Ето, ја бедна, обична, доживех да такав Васељенски човек, духовник, мудрац, живи Светац, прозбори ове речи о мени. На мом венчању имао је улогу мог рано преминулог оца и ја сам читавог живота осећала ту Владичину очинску бригу за мене и моју породицу. Слика пета: Бог је услишио моје молитве и да Митрополит крсти моје чедо, мог сина Рада. Нека га Владичин благослов прати у све дане живота његова.

И радост сусрета у Цетињском манастиру, у кући моје мајке и мога брата Алексе (Владичин љубимац кумче Ристо често нас окупљао), довољно бејаше да се дотакнемо Његове Свете руке и да нас мине свака мука и горчина... Долазићемо Ти, мили наш, да Ти исплачемо све наше проблеме, да нас утешиш и помилујеш својом Љубављу", поручује Валентина Ђукановић Бојовић.

Сутра: Цетиње га није "разумело"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)