ПРОБНИ БАЛОНИ У ЖУТОЈ ШТАМПИ: Медијска “нацификација” српског народа (12)

Владимир Илић

29. 10. 2020. у 19:52

ПРОБНИ БАЛОНИ У ЖУТОЈ ШТАМПИ: Медијска “нацификација” српског народа (12)

Словеначки територијалци пред касарном ЈНА

ОРУЖАНИ сукоби на територији тадашњих југословенских република Словеније и Хрватске били су тужна и разарајућа (посебно "битка за Вуковар") увертира за далеко страшније и крвавије борбе које су се започеле водити на територији некадашње југословенске републике Босне и Херцеговине (БиХ), где су три народа, Муслимани, Срби и Хрвати живели заједно, или једни крај других, како у време Отоманске империје и, потом, Аустро-Угарске царевине, тако и за време Краљевине Југославије, или после Другог светског рата "нове" Југославије у којој су на власти били Титови комунисти.

Други светски рат је донео стравичне покоље, најпре и масовно над српским, али и над муслиманским и хрватским становништвом. У највећем делу БиХ владала је нацистичка сателитска творевина Независна Држава Хрватска са Антом Павелићем на челу, чијег ће "верног слугу", управитеља логора смрти Макса Лубурића "ловац на нацисте" Симон Визентал назвати "највећим злочинцем 20. века" (интервју словеначком листу "Дело", 10. септембра 1994).

ДАКЛЕ, деведесете године 20. века, с падом Берлинског зида, и етапним разбијањем Југославије, довеле су ратна дејства и пред врата Босне и Херцеговине. Већ током 1990. године тзв. територијална одбрана БиХ, заправо језгро будућих сецесионистичких снага, броји око 90.000 наоружаних бораца. Већина ће чинити формације које ће бити назване, по истоименим америчким специјалним јединицама, али и по "боји ислама" - Зелене беретке.

Будући да је тзв. међународна заједница (заправо Света столица и велике силе предвођене САД, Немачком и Великом Британијом) програмирано и преурањено признала независност, односно фактички нелегитимни референдум у БиХ, на коме Срби нису учествовали, већина mainstream media, већ припремљена да некритички прихвата одлуке својих политичких елита (и "елита"), готово хорски у револту српског народа у БиХ, виде зачетак "агресије на независну Босну".

БЛОКАДА касарни и, потом, стравичне егзекуције и масакри над голобрадим, и често голоруким, регрутима ЈНА, тада још једине легалне и легитимне војне силе у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, пренебрегавају се и "нису вест" за mainstream media, који све то посматрају као "оправдану борбу" против српског "комунизма", а потом и "нацизма".

Будући да је већ било речи о медијском изједначавању та два друштвена поретка и феномена у делу медија Запада, у овој другој фази прве етапе медијског рата против Србије и српског народа у целини, почињу нове медијске кампање које су, заправо, биле кључ медијске "нацификације" Срба: "Српски конц-логори у Босни"; "Масовно силовање муслиманки од стране Срба"; "Масакри недужних цивила"; "Етничко чишћење"; "Геноцид".

У ПРОЦЕСУ медијске "нацификације" српског народа, догађај "високе амплитуде" који је послужио као сигнал да се mainstream media определе да дефинитивно и бесповратно упореде српски народ са нацистима, збио се почетком августа 1992. године када је амерички таблоид "Њуздеј" (Newsday) објавио сторију о "логорима смрти" које, како је наглашено, Срби држе у Босни и Херцеговини. Потом, када је та сензационалистичка прича обишла свет и била више него успешно пласирана, "Њујорк тајмс", незванично "водећи лист слободног света", почиње називати тадашњег политичког лидера Србије "нижеразредним Хитлером": "Да ли то нацисти транспортују Јевреје 1942. године? Не, Срби транспортују босанске муслимане 1992. године - поглед на најгору расну и религиозну бестијалност коју је Европа видела после Другог светског рата! Невил Чемберлен, његова земља и читав свет схватили су цену игнорисања Хитлерове агресије против далеких земаља."

Компарација је била недвосмислена. Прича је кренула најпре у таблоиду да би, ако политички не крене све како су аутори и уредници замислили, могло лако да се оправда чињеницом да тзв. жута штампа често прави грешке. Такав приступ се најчешће назива "пробним балоном", у смислу да се одређеним, свесно пласираним сторијама у штампи и електронским медијима сондира реакција политичких јавности и јавних мњења у националним и интернационалним размерама.

ПОРЕД тога, таблоиди су најчитаније новине, још од њиховог етаблирања у информационо-комуникациони систем најпре Велике Британије, а потом и већине земаља Запада, како смо видели у претходним поглављима, деловањем "џинго-браће" Хармсфорт, познатије као Лорд Нортклиф и Лорд Ротермер.

ПУЛИЦЕР ПРИМЕР "ЖУТОГ НОВИНАРСТВА"

РОЈ Гатман је за своје сторије из Босне добио Пулицерову награду 1993. У томе има извесне симболике: и Пулицер је био типичан пример "жутог новинарства" које фабрикује непроверене вести. Но, то није сметало да Гатман десетак година касније буде senior felow у Америчком институту за мир. Нити да од велике новинарске звезде таблоида "Њуздеј", десетак година доцније, постане велика новинарска звезда престижног "Њузвика".

Аутор сторије о логорима био је Рој Гатман (Gutman), дугогодишњи акредитовани извештач из тадашње СФР Југославије, најпре за британске а потом и за америчке медије, у складу са посебним интересима одређених англоамеричких кругова, познатих по еуфемизму - special relations.

Да ли због тога што је америчка администрација почетком деведесетих огласила да "Србија угрожава националну сигурност" САД, или из неутољиве жеље за сопственом афирмацијом, након извештавања о паду Берлинског зида и квазикомунистичких режима у Пољској, Источној Немачкој и Чехословачкој, Рој Гатман поново долази у некадашњу Југославију, где је већ био акредитован за британску новинску агенцију "Ројтер" још раних седамдесетих година 20. века. Овом приликом "открива" концентрационе логоре у Босни, које, наравно, држе Срби.

ЗА СВОЈЕ новинарске "заслуге" добија многе награде, и постаје сарадник Америчког института за мир, основаног у време тадашњег председника Роналда Регана. Институтом руководи борд директора (исти број републиканаца и демократа) кога поставља председник, а одобрава Сенат САД. Гатмана, као "престижног предавача" на многим америчким универзитетима промовише и "Фридом форум", потпуно посвећен промоцији људских права. Почетком друге деценије новог миленијума Гатман је уредник спољне рубрике "Мекклачи њузпејперс" (McClatchy Newspapers) из Вашингтона.

Зарад истине, наводимо и следеће битне чињенице: "Њуздеј" је основала Алиша Патерсон, уз финансијску подршку свог супруга Харија Гугенхајма, америчког бизнисмена, дипломате и издавача новина и књига. Након њене смрти, 1963. године, Гугенхајм је постао издавач и главни уредник. Већински пакет акција продат је компанији "Тајмс-Мирор" почетком седамдесетих година 20. века. Та компанија ће се 2000. године спојити са "Компанијом Трибјун". Тек 2008. године, "Њуз корпорација" глобалистичког медијског магната Руперта Мардока и "Њујорк дејли њуз" Морта Цукермана, свако за себе, покушавају да преузму "Њуздеј", али тек Кејблвижн ТВ успева да преузме лист јула 2008. године. У чудном сплету (не)историјских околности, управо из фамилије оца Алише Патерсон потећи ће будући супруг Чехиње Јане Корбел, светски познате као прва жена државни секретар САД - Медлин Олбрајт.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)