КУЛМИНАЦИЈА “ХОРСКОГ” РАТА: Медијска “нацификација” српског народа (10)

Владимир Илић

27. 10. 2020. у 19:51

КУЛМИНАЦИЈА “ХОРСКОГ” РАТА: Медијска “нацификација” српског народа (10)

Редакција листа "Ди велт"

МЕДИЈСКИ рат против бивше Југославије почео је, фактички, одмах након Другог светског рата, када су се реваншисти "свих боја" окомили на "Титову диктатуру".

Дакле, медијски рат је непрестани сателит политичког разбијања Србије и Југославије, састављене тада од пет народа и већег броја националних мањина. Та чланица антихитлеровске коалиције непрестано је, након окончања највећег војног сукоба свих времена, била под баражном ватром медија, најпре са Запада, а од 1948. и са Истока. Такође, непрестано је, током свог кратког 45-годишњег живота, била под (нечијим) санкцијама: СССР-а, због одупирања Јосифу Висарионовичу Стаљину; Западне Немачке, због признавања Источне Немачке; Израела, због Титове проарапске и промуслиманске политике и, најзад, под свеобухватним санкцијама ОУН, због "агресије на новопризнате државе" проистекле из те исте Југославије.

Никад мира - како би рекао прослављени командант у Другом светском рату и народни херој Саво Ковачевић.

НЕПОСРЕДНО након завршетка Другог светског рата реактивирана је идеја стварања тзв. Интермаријума, стварања неке врсте (кон)федерације земаља у којима је доминантна католичка вероисповест, а простиру се између Балтика, Црног, Егејског, Јонског и Јадранског мора и Кавказа.

"Последња карика у Де Головом плану била је средњоевропска католичка подунавска конфедерација. Стварање савеза и удруживање с Пољском и балтичким земљама омогућило би католичким Словенима да се одвоје од својих православних и протестантских земљака, чиме би се обезбедио - слом Југославије, Чехословачке и великих делова самог СССР-а." Односно, у контексту "бољшевичке опасности" и помоћи хрватским "крижарима" (крсташима) непосредно после Другог светског рата: "Хрватска би била бастион против велике 'српске државе' која је и 'оружје за освајање Балкана у рукама Русије'."

КУЛМИНАЦИЈА медијског рата против најпре Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, а потом Савезне Републике Југославије, поклапа се са почетком деведесетих година 20. века. Ова етапа медијске кампање, у форми "медијских удара", састоји се из следећих основних фаза:

Прву фазу обележава:

- критика Србије као "последњег бастиона комунизма";

- подршка сецесионистичким републикама као "продемократским" и "прозападним";

- критика Југословенске народне армије, као "комунистичке" и "србочетничке" армаде.

СИНХРОНИЗОВАНА ОСУДА СРБИЈЕ

МЕЂУ основне методе испољавања разних облика притисака посебно место припада средствима јавног информисања. Готово "хорски", мејн стрим медији кренули су са осудом Србије и српског народа. У првој фази предњачили су медији Немачке, Аустрије и појединих тада суседних земаља СФРЈ. У другој и трећој фази, с развојем догађаја у Босни и Херцеговини, примат су преузели англоамерички медији.

Садржај друге фазе је:

- проглашавање Срба за "агресоре" у Хрватској;

- пласман тезе о "варварском рушењу Дубровника";

- проглашавање Срба за "агресоре" у Босни и Херцеговини;

- пласман грозоморних сторија о "српским концлогорима";

- пласман серије "доказа" о "масовном силовању муслиманки";

- сторије о "етничком чишћењу" и "геноциду" над муслиманима.Суштину треће фазе чини:

- позив на "интервенцију НАТО" против Срба;

- апел за "укидање ембарга на оружје голоруким Босанцима";

- "заштићене зоне" Жепа, Горажде, Сребреница;

- "реинтеграција Книнске Крајине и Славоније" у Хрватску.

ОД ПОЧЕТКА кулминације кризе у бившој Југославији мејн стрим медији су означили званичну Србију и српски народ у целини као главног "изазивача рата" у тадашњој СФРЈ. Међутим, историјски резултати истраживања казују другачије: већ након завршетка Другог светског рата и пораза "главног непријатеља", нацизма, који, како је анализом показано, и није био такав непријатељ како се чинило, целокупан огромни пропагандни арсенал Запада устремио се на новог "непријатеља бр. 1" - СССР.

На Србију се са скепсом гледало као на "продужену руску руку на Балкану", иако су главни ослонац политичкој борби Јосипа Броза, названог Тито, против Јосифа Висарионовича Џугашвилија, названог Стаљин (Гвоздени), управо били прекаљени српски комунисти и ратни ветерани.

ТОКОМ осамдесетих година 20. века ствари су изгледале другачије. Чак је "Франкфуртер алгемајне цајтунг", вођен чврстом руком једног од ватиканских "јастребова" Јохана Рајсмилера, на својим страницама бранио за оно време врло либералне позиције тадашњих српских "дисидената", па чак и данашњег хашког оптуженика - Војислава Шешеља.

Исти лист, из пера врло антисрпски настројеног журналисте Виктора Мајера, признао је такође да се "полако, али сигурно остварује сан албанских сецесиониста - етнички чисто Косово".

Но, са појачавањем албанске репресије према несрпском становништву, које је имало континуитет од "Призренске лиге" до данас, у истом том периоду, и минимизирања тог проблема од стране савезне државе, поготово половином осамдесетих година 20. века, званична Србија предузима кораке на елиминисању нелегитимних елемената државности Уставом из 1974. успостављених аутономних покрајина, заправо квазидржава.

ЗА СЕЦЕСИОНИСТИЧКЕ републике и покрајине, то је био повод да се, пре свих Словенија, Хрватска и Косово, огласе "вапајем за интернационализацију" свог питања, заправо стварања независних република и одвајања из Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ). Тадашње покрајине СФРЈ нису имале право на отцепљење, а републике јесу, али само уз сагласност свих других република, дакле остварени консензус.

Управо је ту био проблем за сецесионисте. Било је јасно да своју "независност" не могу добити легалним и легитимним путем док се не сагласи Република Србија. Било је јасно да се морају одлучити на оружана дејства и рат, уколико желе остварити свој циљ.

Реваншисти "свих боја", наследници поражених снага из Првог и Другог светског рата, видели су своју шансу да се "једним ударцем" пониште сви резултати поменутих ратова када је реч о Југоисточној Европи, укључујући и балканске ратове који су довели до коначног одласка отоманске Турске.

МЕЂУ немачким медијима антисрпску пропаганду највише су спроводили поменути "Франкфуртер алгемајне цајтунг" и "Ди велт", део медијског царства Аксела Шпрингера.

"Франкфуртер алгемајне цајтунг" (ФАЦ), у преводу "Франкфуртске опште (у смислу покривања свих тема) новине", јесу националне новине у чијем заглављу пише Новине за Немачку (Zeitung fur Deutchland). Настале су 1. новембра 1949. године, некако истовремено са настанком Западне Немачке, наравно, уз благослов и надзор западних савезника који су већ марширали стазом хладног рата.

Више деценија су одолевале изазову модерне технологије и нису мењали ни фонт слова, ни графички изглед. До 2007. године када су на насловној страни освануле прве фотографије у боји, само два пута у историји листа су на насловној страни биле фотографије - приликом уједињења Немачке, 4. октобра 1990. и након терористичких напада на САД, 11. септембра 2001. Традиционални либерализам, прокламован од самих почетака немачког листа, америчке провенијенције, фактички је био упућен интелектуалцима и бизнисменима којима се лист, углавном обраћао. ФАЦ је посебно поносан на широку мрежу својих дописника широм земљине кугле. Уредници су се хвалили да су то најчитаније немачке новине у иностранству, да се читају у око 150 земаља.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)