У МНОГИМ ЖИВОТИМА СМРТ ЈЕ СПАС: Ћосић се за смрт припремао испраћајући мртве пријатеље и пишући им некрологе пуне оданости

Миливоје Павловић

17. 10. 2020. у 19:47

У МНОГИМ ЖИВОТИМА СМРТ ЈЕ СПАС: Ћосић се за смрт припремао испраћајући мртве пријатеље и пишући им некрологе пуне оданости

Добрица Ћосић / Фото Из књиге "Писма са двоструким дном"

У РОМАНУ "Далеко је сунце (1951), један Ћосићев јунак каже како је смрт "упорнија од вере, од наде да се она победи". На вест о Стаљиновој смрти (6. марта 1953), Ћосић иронично у дневнику бележи: "То је поуздан доказ да је бесмртност апсолутно привремена". У вишетомним "Пишчевим записима", који обухватају шест деценија рвања са историјом, Ћосић на неколико места пише о смрти као "несрећној тајни". У роману "Време власти" (1996) писац каже да "човека тек смрт чини човеком", а у књизи "Пријатељи" (2005), испуњеној претежно некролозима блиским сапутницима, Добрица Ћосић, и сам добрано притиснут болестима и старошћу, исписује реченицу која сведочи о потпуној ослобођености од страха од смрти: "Смрт није само људска несрећа; у многим животима смрт је спас!"

Ћосић, дакле, није имао страх од смрти, али ни смрт се није њега уплашила.

ПОВОДОМ одласка ратних другова и пријатеља, Ћосић је гласно исказивао или уносио у дневник опсервације о сопственој смрти и сахрани. Док смо, 13. јануара 2002, по необично јакој вејавици, из капеле на београдском Новом гробљу заједно износили ковчег с посмртним остацима Антонија Исаковића (који ће истог дана бити сахрањен на локалном гробљу у селу Бабе, у подножју Космаја, уз неуобичајено саслужење владике и три попа, уз почасни плотун и говоре бораца Прве пролетерске), Ћосић ми је, дубоко потресен рекао: "Оде наш Луле пре мене. Био ми је одан. И јачи од мене. Све је код њега било изузетно; и успеси, и слава, и смрт. Али, мом духу је бацање пепела ближе од гроба и гробља. Желим да будем спаљен..."

ЖАЛОСТАН што је Исаковићев гроб далеко у космајском селу, "мимо света", 18. јануара исте године Ћосић записује у дневник како на узвисини, на крају гробља, "Лулетов гроб тихо засипа снег", док се у селу само повремено чује пасји лавеж, "тек да се зна да ту постоји и неко жив". Наставља Ћосић: "Лагано, док је зима, наступа труљење... Желим да будем спаљен, а то неће моја ћерка прихватити. Коме треба гроб, споменик, име на камену? За човеком треба да остане само сећање... Нестати у целокупној телесности, тако треба умрети".

Двадесетак дана касније, 9. фебруара 2002, опет размишља о Исаковићевој, али и о својој смрти. У дневник уписује:

"Можда нисам био добар и разборит према Лулету последњих година његове ружне и деградирајуће старости. Зашто нисам отишао у Бабе да видим како га спуштају у раку? Милена ми је пустила на грамофону "Свјати Боже", опело мом Деки, Нани и Оцу, брату Ради, свим мојим Дреновцима, Милени и Прерову... па ћу и ја да будем сахрањен са том песмом 'Свјати Боже', коју ће отпојати неки хор. Том ћу песмом да одржим хришћанску традицију, а да сачувам и своју истину: нисам успео да верујем у Бога творца, Бога оца у хришћанској религији. Али је Христос мој Бог људске љубави".

ЋОСИЋ се за смрт припремао испраћајући мртве пријатеље и пишући им некрологе пуне дубоке оданости. Сређивао је своју документацију, приводио крају писање дневника, одређивао завршне верзије својих романа, есеја и сведочанстава. Ретко је путовао из Београда, не рачунајући (средином маја 2010) вишедневну посету Москви и Петрограду, заједно с Аном и унуком Миленом. Био је одушевљен величанственошћу Москве и Петрограда, уредношћу, чистотом и луксузом ових градова, приметивши да су, ипак, обележени америчком "цивилизацијом" (наводници су Ћосићеви, из дневника). Није пропустио ни да стави на папир општи утисак "о Путиновој Русији": "Сјајни висови науке, пасивна, лења, пијана средина која се споро мења, и мочварно ледено дно великог народа на великом простору".

По повратку из Русије, 17. јуна, на посебној свечаности у Руском посланству у Београду, из руку амбасадора Конузина писац је примио Медаљу за победу над фашизмом, којом га је почетком марта 2010. одликовао председник Русије Дмитриј Медведев.

Вест о смрти Добрице Ћосића била је многима повод да сачине неку врсту кратког биланса његовог обимног дела и дугог живота. Академик Матија Бећковић цитирао је некадашњу изјаву заједничког пријатеља Милована Ђиласа, по којој је реч о "најзначајнијем Србијанцу после Другог светског рата" (на ову изјаву било је тихог гунђања). Историчар Милорад Екмечић казао је да је Ћосић "најбоље од свију обележио своју епоху". Коста Чавошки подсетио је да је Ћосић био слободоуман, храбар, праведан, великодушан и хуман. Хрватски новинар и критичар Игор Мандић написао је да је умро "један од највећих писаца свих југословенских књижевности". Милован Данојлић присетио се да је Ћосић "према свима нама, према писцима, својим друговима, био много коректнији него ми према њему". Милован Витезовић додао је да су Ћосићеви романи "најцеловитији и најуверљивији приказ свеобухватног живота Срба и њихове судбине у историји и политици".

Дубоко дирнут вешћу о смрти свог пријатеља, у много чему истомишљеника и вршњака, Владо Стругар послао је Ани Ћосић телеграм с оваквом поруком:

Делим, драга Ана, с Тобом и породицом тугу због изненадног одласка нашег драгог Добрице. Биљежим се међу оне које је дубоко потресла вест на радију и ТВ о смрти писца и јавног радника који је непоновљиво означио нашу епоху, уверљиво и уметнички снажно сведочећи о њеним сновима, прегнућима, успесима и заблудама. И сам Добрица искрено је признавао своје грешке и заблуде, исправљајући их до краја живота.

Имао сам привилегију да често будем са Добрицом и да с њим отворено и слободно размењујем гледишта о најразличитијим питањима, поготово друштвеним, културним и политичким. Добрица се са пуно страсти борио за универзалне људске вредности, бринувши посебно за будућност српског народа, и указујући нескривено на погрешке. Увек је био до краја ангажован за добро, а често није био до краја схваћен и дочитан, чак и кад је био хваљен и награђиван.

Имао је пионирску улогу у размицању граница у књижевности, нарочито у српском роману. Био је писац, јавни делатник, беседник и пријатељ чијим одласком настаје велика празнина, које ће многи постати свесни тек сад кад Добрице више нема.

Остајем с Тобом у жалости и молим Те да не поклекнеш због овог ненадокнадивог губитка.

КРАЈ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)