Дописивање или разговор на даљину

Миливоје Павловић

15. 09. 2020. у 20:00

САВ сам у голој води! - стоји на крају писане поруке Данила Киша, упућене 26. јуна 1972. колеги и пријатељу Бориславу Пекићу, у којој га моли да га ослободи "страшне обавезе" да пише писма. Истовремено признаје да нема човека који више воли да прима писма, а да је мање оран да их напише.

Дописивање или разговор на даљину

Фото: Из књиге "Писма са двоструким дном"

"Да сам Американац, ишао бих код психијатра да испита узроке мог стања", пише Киш у истој епистоли.

Уместо дугих писама, Киш је понекад пријатељима слао разгледнице са алузивним илустрацијама и вишезначним коментаром. А управо је Пекићу - из Београда у Лондон - у кратком писму од 18. новембра 1971. појаснио свој поглед на кореспонденцију: "Боро, брале мили, не љути се на ме! Разговараћемо у децембру. Пишем роман, за писма немам кад." Оваквим Кишовим ставом објашњава се чињеница да је иза њега остало релативно мало писама, изузимајући тзв. отворена писма јавности, писана да би била објављена у медијима. Гомилу приватних писама Мирјани Миочиновић - из којих би се свакако сазнало нешто више о амбијенту у којем је живео и невољама које су га оптерећивале и довеле до стања у ком је набавио пиштољ и помишљао на самоубиство - супруга великог писца спалила је после развода, 1981. године. То мало Кишових писама сачувано је захваљујући бризи оних који су их добијали.

НАРАВНО, управо код Киша, сасвим је друкчија функција писма, које досеже релевантност уметничког дела и не ослања се на потенцијале поште као важне друштвене институције. У награђиваном роману "Пешчаник", закључној књизи породичне трилогије (1972), једно такво писмо (очево обраћање сестри Олги) испуњава читаво поглавље (67), и представља извор и збир главних мотива књиге. У Post scriptum-у писма налази се мисао која је Кишов поглед на свет, и на положај појединаца у стравичним историјским суновратима, издигла до највиших етичких и поетичких висина:

"Боље је ако се налазимо међу прогоњенима него међу прогонитељима!"

У тумачењима Пешчаниковом писму се придаје снажна метапоетска функција. Тим више што нас је сам Киш у више наврата уверавао да је реч о аутентичном документу, написаном на мађарском језику, који је писац превео на српски и уградио у роман по постмодернистичком обрасцу "изгубљеног па нађеног текста". Киш је писмо само дорадио у складу са својим стилским и рефлексивним узусима и потребама, заставши пред оригиналом "као пред неким рукописом извађеним из Мртвог мора".

ДОПИСИВАЊЕ као говор преко простора, кореспонденција (од латинске именице соrгеsроndentia) или разговор на даљину, спада у веома старе комуникацијско-језичке радње; кад су права, писма функционишу и после смрти пошиљаоца или примаоца, у чему се види предност кореспонденције над сваком врстом усменог разговора. Најстарија писма потичу из Вавилона, написана пре више од четири хиљаде година, а на подручју Европе јављају се у петом веку нове ере. Код Хомера, у "Илијади", спомиње се нека врста фигуративног писма састављеног од сликовних, шифрованих знакова.

У Новом завету, који уз Стари завет чини основну сакралну књигу хришћанске религије, апостол Павле упозорава у једној од посланица: "Видите колико вам велико писмо написах руком својом!" У "Посланици Галачанима" налази се и мисаона фигура од значаја за теорију књижевности; Сару и Аврама апостол Павле представио је као алегорију два завета: старог (везаног за ропство) и новог (у вези с обећањем слободе).

ЧУВЕНА "Небеса" Јована Дамаскина (VI век), теолога који је до савршенства довео поставке ранохришћанских отаца, написане су у форми посланице епископу Козми. Од 27 новозаветних књига, 21 је у форми дужег писма (посланице). Старији називи за писмо у српском језику су лист, посланица, писаније, рукописаније, синђелија, питак, књишили ситна књиш. "И сије се писаније створи на Крстов дан", пише краљ Милутин Дубровчанима 1302. године... У Душановом законику (средина XIV века) често се среће "књига" као назив за писмо.

За нека писма користе се латински односно грчки термин ерistola или епистола, из којих се развила епистолографија као назив за вештину писања (али и проучавања) писама. За Цицерона се везује изрека Ерistula non erubescit (Писмо никад не румени), блиска по значењу нашој узречици да "папир трпи све".

Комуниколошка димензија писама кроз историју је варирала у широком распону од унутрашњег монолога до апелативног обраћања. Писма су документ времена, чак и она која нису потписана у историји забележеним или познатим књижевним именима. Значајан корпус књижевности и јавног живота обухватају тзв. писма из туђине, из егзила или изгнанства (Овидије, Рембо, Бенјамин, Мандељштам, Милош, Бродски, итд.).

ПЕКИЋ ЈЕ ЧЕКАО ПОШТАРА НА ВРАТИМА

ПРЕПИСКА Борислава Пекића, који је умро у Лондону 1992. године, објављена је у два обимна тома у Београду "Кореспонденција као живот, 2011". Пекићева супруга Љиљана, приређивач ових писама за штампу, сведочи да је писац, за време дводеценијског боравка у Лондону, волео да пише дуга писма. Чекао је поштара такорећи на вратима и брзо одговарао на епистоле пристигле из Србије, како би се без одлагања укључио у дијалог са бројним сабеседницима. Многа од тих писама односе се на политичка збивања у матици у време обнове политичког плурализма деведесетих година; друга се тичу књижевних и поетичких питања, те су драгоцена за закључивање о амбијенту у коме је настало обимно и жанровски разнородно Пекићево дело... Од епистоларних поглавља Пекићевог романа "Златно руно", Б. Михајловић Михиз сачинио је драму "Корешпонденција" која је, после премијере у фебруару 1980, дуго играна у београдском позоришту "Атеље 212". Редитељ представе која је извођена пуне 22 године био је Арса Јовановић. Јануара 2018. "Корешпонденција" је обновљена у београдском Звездара театру у режији Горчина Стојановића...

Још од античког доба, писмо се трансформисало у различите сврхе и жанрове. Код старих Грка и старих Латина дописивање се неговало као посебан род реторике, па су постојали и приручници за састављање писама (ars disctandi). У Болоњи је у XII веку основана школа за савладавање вештине писања писама и повеља. Тој традицији припадају бројна Цицеронова писма, објављена у 37 томова (Ерistulae ad familiares), као и 350 писама Франческа Петрарке, која су испунила 24 књиге. Из новијих времена, у Италији су публиковане књиге писама Бенедета Крочеа, Леопардија, Д`Анунција, Пазолинија и других; високе тираже достигла је књига писама Алберта Моравије његовој жени Елзи Моранте, објављена под насловом "Кад будеш дошла, бићу скоро срећан".

Прва објављена преписка јесте она коју је Платон упутио својим савременицима у IV веку пре н. е. Код нас су Платонова писма савременицима публикована 1930, у преводу Милана Будимира, и 1971, у преводу Ксеније Марицки и Ивана Гађанског. Цицерон је ова своја писма својевремено назвао Praeclara Platonis epistula, јер су била необична мешавина личне и општељудске драме "човека који се стално преиспитивао". У Седмом писму Платон пише како га је бука политике довела до закључка да само филозофи могу бити способни да владају. И други умни људи изабрали су форму писма да би изразили свој став било да је политички (Ками о нацизму, у "Писмима немачком пријатељу") или поетички (Стендал у писму Балзаку о свом литерарном вјерују).

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

У ПОТРАЗИ сте за станом у центру града који је довољно изолован од градске вреве, окружен зеленилом и реком, а с друге стране вам је подједнако важно да кварт има одличне саобраћајне везе са свим деловима Београда?

18. 04. 2024. у 10:00

Коментари (0)

ШОКАНТНЕ ПРОМЕНЕ: Заборавите тенис какав сте знали, биће дибидус другачији! Ево како ће се убудуће одвијати