СКРИВАЊЕ истине о геноциду

Борис Субашић

10. 09. 2020. у 20:30

СИНОД СПЦ позива 1937. професора Грујића да се из Јужне Србије врати у Београд и предаје на катедри за Историју СПЦ на Богословском факултету.

СКРИВАЊЕ истине о геноциду

Фото Документација "Борбе"

Исте године умире његова верна животна сапутница Милица, са којом није имао деце.

Стари професор се посвећује оснивању музеја СПЦ у Конаку кнегиње Љубице и већ тада овој институцији дарује своју богату библиотеку са великим бројем рукописних и старих штампаних књига, архивске грађе, црквено-уметничких и других предмета.

Српска краљевска академија бира га 1939. за дописног члана, изабран је и за редовног члана Матице српске, као и за почасног члана Студентског историјског друштва у Београду.

Сарадник је Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва и учесник бројних међународних научних скупова. Грујић, упркос нарушеном здрављу, и даље много путује и бави се теренским радом.

- Волео је да ради на терену, обишао је и препешачио целу Далмацију, Лику, Славонију, Фрушку гору, Македонију - сећао се академик Дејан Медаковић. - Доста је путовао по Европи, био је у Бечу, Светој гори, Пешти, Риму, Цариграду. У Америци је посетио три славна Србина: педагога Пају Радосављевића, Николу Теслу и Михајла Пупина. Дубоко несрећан због сукоба Тесле и Пупина наумио је да их измири, али није успео.

Три дана априлског бомбардовања 1941. Грујић је провео у Музеју СПЦ који се тада налазио у Конаку кнегиње Љубице. Пошто су прве немачке бомбе пале баш између Патријаршије, конака и Саборне цркве, стари прота је лежао преко кутије с Душановим моштима у нади да ће их телом заштитити.

- Свакако своју највећу улогу проф. др Радослав Грујић имао је у Другом светском рату - подсећао је др Слободан Милеуснић. - Током тих ратних година он води битку на два фронта: збрињава српске избеглице из ратних подручја и спасава црквено-уметничке драгоцености. Његовим залагањем спасени су многи животи недужних људи заточених у бројним логорима.

ПРУСКИ ВИТЕЗ НА СРПСКОЈ СТРАНИ

БАРОН Рајсвиц, пруски племић, био је по струци професор балканологије у Берлину и није скривао своје симпатије за српски народ, иако је био тешко рањен борећи се с нашом војском у Првом светском рату.

- Највећа грешка почињена је 1918. године, Срби су били победници у рату, а Хрвати побеђени. Зашто су Срби били тако великодушни, па су на своју, победничку страну привукли Хрвате? То је била погрешка. А како је дошла захвалност? Истребљење невиног српског становништва - говорио је Рајсвиц, мајор Вермахта.

Професор Грујић се од првог дана рата ангажовао на сакупљању исповести и фотографија од избеглица из Независне Државе Хрватске, које сведоче о геноциду над Србима. Управо од тих сведочанстава настаје Меморандум СПЦ о страдању српског народа у Хрватској, који се тајним каналима шаље избегличкој влади Југославије у Лондону.

Председник владе, пучистички генерал Симовић и његови министри, нажалост, у име југословенства игноришу српско страдање и спречавају да се информације из Меморандума СПЦ представе јавности. Документ је практично забрањен за објављивање у Великој Британији. Објављује га Пупинов "Американски Србобран", али сведочанство о геноциду има много мањи одјек од очекиваног, јер га краљевска влада у Лондону није подржала.

Грујић покушава да ублажи патњу Срба који су бежали од геноцида у НДХ укључујући се у рад Комесаријата за избеглице који је водио угледни Томо Максимовић, директор "Бате" из Борова. Овај родољуб одбио је понуду да се склони од рата у Швајцарску и остао је да помогне сународницима. После ослобођења од немачког окупатора Титов режим га је осудио као колаборационисту, као и Грујића.

- Грујић се за време Другог светског рата везао за Комесаријат за избеглице - писао је о њему академик Војислав Ђурић. - Интервјуишући одбегле свештенике скупљао је документацију. Показао је изузетну одговорност као историчар.

Преокупација професора Грујића била је организовање домова у Србији за децу из НДХ која су остала без родитеља. Цела Матарушка Бања и бројни манастири постају азили за ратну сирочад.

Тома Максимовић и Радослав Грујић су основали домове за најмање 10.000 малишана који су спасени из НДХ. Пошто је комунистичка власт већ 1944. почела да распушта те домове до данас није расветљена судбина те деце и где су завршила.

Одмах по проглашењу Независне Државе Хрватске, у сателитској творевини нацистичке Немачке је почео незамислив прогон српског народа. Прво су на удару били свештеници и монаси, чувари националног идентитета и баштине.

Пошто су побијени или протерани уследила је систематска пљачка манастира и цркава који су чували сведочанства о српској прошлости. Одлуком власти у Загребу старешинство над целокупном имовином манастира преузели су комесари, чланови усташког покрета. За пљачку манастира задужени су загребачки музеолози предвођени др Ткалчићем, чије је име после Другог светског рата понела једна од централних загребачких улица.

Усташки музеалци бирали су само највеће драгоцености и односили их у загребачке музеје и библиотеке, а остало су препуштали стихијској крађи. Нарочито су на удару били фрушкогорски манастири у Срему, који је припојен усташкој држави. У њих су после Велике сеоба пренете многе сачуване драгоцене средњовековне српске књиге, документи и уметнички израђени црквени предмети.

Последњи српски калуђери су из фрушкогорских задужбина Бранковића растерани почетком 1942. године. У конаке се прво усељавају фратри из реда капуцинера, а њих убрзо замењује усташка младеж, која манастире користи као логоре за обуку, док се на манастирска имања насељавају Хрвати и муслимани из Босне.

У априлу 1942. године са Фрушке горе до професора Грујића стижу страшне вести, о чему је сведочанство оставио академик Дејан Медаковић, тада млади асистент волонтер у Mузеју кнеза Павла.

- Сећам се узбуне која је у Музеју завладала на вест да су усташе оскрнавиле мошти Срба светитеља у фрушкогорским манастирима - забележио је Медаковић. - Неко је ту страшну вест дојавио професору Радославу М. Грујићу, историчару и теологу, човеку изузетног родољубља, савести и поштења. Овај мудри човек дојурио је у Музеј кнеза Павла покушавајући да упркос видљивом очајању спречи даље варварство над овим српским светињама. Ако ико, онда је тог тренутка Радослав М. Грујић био она особа која је знала шта се то десило са фрушкогорским манастирима, а каква опасност прети да коначно буду уништене и ове свете српске мошти које су избегле, ношене калуђерским рукама, све страдије сеоба пред турским бесом. "Биће то нешто страшно, немам ни речи да то опишем", јаукао је Радослав Грујић тражећи спасење да се некако спречи ово варварство.

Једини који је у том тренутку имао моћ да помогне био је барон Јохан Албрехт фон Рајсвиц, мајор Вермахта. Он је при Управном штабу за Србију водио реферат са задатком да на окупираним подручјима штити од могућих разарања све споменике културе, пре свега манастире и музеје.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)