КУЛТНА КЊИЖАРА НА ШТРАФТИ: Геца је први увео аквизитере, путујуће продавце, затим продају књига на рате и каталошку продају

Драго Делић

петак, 14. 08. 2020. у 20:20

КУЛТНА КЊИЖАРА НА ШТРАФТИ: Геца је први увео аквизитере, путујуће продавце, затим продају књига на рате и каталошку продају

Књижара Геце Кона у Кнез Михаиловој улици / Фото - документација "Новости"

ГЕЦА Кон је постао синоним за издавача, а његова књижара место сусретања тадашње српске и југословенске интелектуалне и просветне елите.

Остало је сећање да је Бранислав Нушић код Геце имао посебан сто за којим је написао неке своје чланке и сатирична дела под псеудонимом Бен Акиба. Геца је многима пре изласка књиге давао веома пристојне аконтације да би их мотивисао да је брзо заврше, некима чак и више пута за једну исту књигу.

Тако највећи Гецин биограф и познати књижар Велимир Старчевић који је радни век провео у "Просветиној" (Гециној) књижари у Кнез Михаиловој улици, пише како је Кон предратном песнику Драгољубу Филиповићу "ко зна колико пута" дао по десет хиљада динара као хонорар за књигу Косовски божури коју тек треба да напише. Тада је то било "као пет бољих чиновничких плата". Филиповић је наводно увек остајао без новца, пошто га је брзо трошио на коцку и кафане. Данас о толиком хонорару за једну књигу која још није ни написана могу да сањају и велики писци.

МЕЂУТИМ, било је и писаца, и то веома признатих, који су више пута молили Гецу да им плати хонорар за издату књигу, као и оних који су се жалили да су им хонорари веома мали. Тако је тада мање познати Станислав Винавер, Гецу упорно молио да му исплати хонорар за књигу путописа, а 1937. године му пише: "Већ читаву једну деценију обећавате ми обрачун за моју књигу Гоч гори. За Вас је та сума незнатна, за мене не... Човека мора да наљути то стално Ваше обећавање и неиспуњавање обећања".

Та полемика између издавача и писаца била је нарочито изражена неколико година пред Други светски рат. Писци су углавном били незадовољни исплаћеним апанажама, третманом и слабом маркетиншком промоцијом, а издавачи су њих оптуживали да стварају лошу литературу која не наилази на пријем код читалаца. Позицију писаца нарочито су заступала два велика имена српске литературе, Вељко Петровић и Станоје Станојевић, оптужујући издаваче за наклоњеност страним писцима и занемаривање домаћих аутора. Геца Кон је у тој полемици држао неку средњу помирљиву страну, али је ипак сматрао да издавач из економских разлога има право да процени шта ће да издаје и рекламира.

НИЈЕ познато зашто је Геца као успешан и веома богат издавач избегавао да плаћа неке ауторе или им плаћа мање него што су очекивали. Можда баш зато што њихове књиге нису биле продаване како се очекивало, па на њима није имао зараду, или су посреди били неки други разлози, лични интереси и неспоратуми. Можда је ту полемику најбоље објаснио песник Војислав Ј. Илић. Он у јулу 1935. пише Геци Кону да потпуно разуме то што он "неће да плаћа оно што народ неће да купује" и шаље му стихове песме "Криза књиге":

"Па нек Вам буде! Срећан вам труд, Пишите свако како ко уме!

Ал' ман'те народ! Није он луд Да плаћа оно што не разуме".

Без сумње, Геца је био и остао највећи српски издавач. Имао је посебну енергију, радио је по цео дан. Први је увео аквизитере тј. путујће продавце, затим продају књига на рате и каталошку продају. Објављивао је огласе свог издавачког опуса на целим странама Политике и Правде и био један од највећих оглашивача тога доба.

ДОНЕО је правилник по којем се понашао сваки запослени, а било их је до 40, не рачунајући трговачке путнике, односно аквизитере и повремене сараднике. Геца Кон је у време када није било агресивног маркетинга и великих сајмова књига, књиге приближио обичним људима и дао немерљив допринос подизању опште свести и културе српског народа. Штампарије са којима је сарађивао нису морале да брину хоће ли имати посла, наруџбине од Геце су стизале скоро свакодневно. Неке су имале сигуран посао за пар година унапред, као што је био случај са штампаријом Гециног пријатеља Павла Грегорића која се налазила у улици Књегиње Зорке 21 (данас Венизелoсова).

Важна година у развоју Гецине фирме је 1934. када купује кућу у Кнез Михаиловој 12. од трговца Косте Николића, формира акционарско друштво и обједињује књижаре из Добрачине бр. 24 и 30. За пословођу именује зета Фрању Баха, такође издавача, који постаје акционар заједно са осталим члановима Гецине породице.

СВЕ до рата то је било највеће издавачко предузеће са најснабдевенијом књижаром стране литературе, уџбеника и приручника за основне, средње школе и факултете. Почетком школске године у књижари су се стварале гужве сличне онима на распродаји модне одеће. У делу зграде ка Чика Љубиној улици, налазила се велика продавница лабораторијског прибора и инструмената за болнице и домове здравља, чиме се иначе, од почетка каријере бавио Гецин зет Фрањо Бах. Други део зграде Геца је издавао за становање и бутике модне одеће.

"Створено је велико предузеће, које ће ако бог да трајати и после престанка мога земаљског живота", написао је Геца у предговору за свој Каталог, на Васкрс 1935. године. Ове Гецине речи су се делимично оствариле. Доласком комуниста предузеће је конфисковано и претворено у државну издавачку кућу "Просвета". Она је присвојила сва затечена дела, пословни простор и богату традицију па је тако постала правни следбеник Гецине компаније. Одмах после ослобођења први директор "Просвете", предратни комуниста Чедомир Миндеровић, сео је у радни кабинет Гецине породичне куће у Добрачиној бр. 30, која је припојена "Просвети".

ЗАНИМЉИВО је да је прво "Просветино" издање била На Дрини ћуприја Иве Андрића, објављена марта 1945. године, за коју ће писац 16 година касније добити Нобелову награду.

После овог Миндеровићевог издавачког подухвата, уследио је вишегодишњи период "Просветине" соцреалистичке литературе, али и веома успешних издања.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)