ЦЕНИЛИ СУ НОВАЦ И ПЛАЋАЛИ УРЕДНО: Јован Апел млађи реорганизује пивару која 1940. улази у ред стабилних фирми у Моравској бановини

Драго Делић

12. 08. 2020. у 19:46

ЦЕНИЛИ СУ НОВАЦ И ПЛАЋАЛИ УРЕДНО: Јован Апел млађи реорганизује пивару која 1940. улази у ред стабилних фирми у Моравској бановини

Алексиначки рудници / Фото - документација "Новости"

ТОКОМ окупације, Алексиначка пивара није оштећена јер ју је окупатор користио за смештај војске, коња и оружја, док је нишка знатно оштећена и такође стављена у функцију окупатора.

Апели су после рата доста брзо обновили производњу, а да би обезбедили неопходна улагања подигли су цене користећи слабу понуду других пива на локалном тржишту. То је наљутило кафеџије и угоститеље па су једно време обуставили поруџбине нишког пива, а били су и незадовољни и што се посао око "Нишавца" завршио тако како се завршио. Браћа Апел су искористили тај период већих цена па су 1922. и 1923. године модернизовали пивару.

Набавили су ново постројење са пет пута већом снагом -72 КС, према 12 раније, шест нових електромотора од 75 КС а број запослених повећан је са 25 на 38, уз ангажовање још десетак сезонских радника. Капацитети су повећани на 12.000 хектолитара и направљена је нова производна хала. Подигнуте су фабрике леда у Скопљу и Велесу у Јужној Србији, данашњој Северној Македонији. Осим хмеља, који је морао да се увози, Пивара је у потпуности била оријентисана на коришћење домаћих сировина и тиме давала огроман допринос развоју привреде на југу Србије.

ВЕЋИМ присуством других пива на нишком тржишту, нарочито из пивара у Зрењанину и Београду, долази до пада продаје нишког пива, самим тим гомилања залиха и смањења производње. Производња је брзо пала са 12.000 на 5.000 хектолитара, Пивара пада у све веће тешкоће и браћа Апел опет бивају приморани да траже новог партнера. То је овог пута био један од највећих српских земљопоседника и индустријалаца др Гедеон Дунђерски, син Лазара Дунђерског, који је био власник пиваре у Бечкереку (Зрењанину) и десетине других фабрика.

Уговор је 1925. године закључен на 10 година, а Гедеон организује свечану промоцију нишког пива са великим бројем угледних званица и најављује да ће његова пивара у Нишу "на лагеру увек имати тазе пиво које се шаље на телефонски позив". Очекивани резултат овог пословног чина било је повећање производње на 8.000 хектолитара, односно за преко 50 одсто. На Земаљској изложби у Скопљу 1930. године нишка пивара добија златни колајну за квалитет пива.

ОСИМ ових маркетиншких потеза, Гедеон је користећи свој утицај и добре односе са нишким угоститељима и кафеџијама, успео да издејствује увођење локалне таксе на пиво које из других крајева Краљевине Југославије долази у Нишки округ. Тако је нишко пиво постало јефтиније од конкуренције, ближе џепу обичних грађана, милије власницима ресторана и кафана, јер им је прилично увећало промет. Биле су задовољне и локалне власти. И градска каса била је пунија, добила је додатни извор прихода.

Поред државних (савезних) и бановинских, ове општинске таксе су знатно оптерећивале цену производа и причињавале велике проблеме произвођачима. Почетком светске економске кризе 1929. долази до велике штедње и општег смањења потрошње, самим тим и пада прихода у градску касу, па локалне власти бивају принуђене да уведу таксу и на нишко пиво које се још добро продавало. Пивара је брзо осетила последице. Производња је 1932. године била мања за 50 одсто, а број радника је смањен са 40 на 25. Пад је настављен па је идуће године Пивара радила са свега 10 одсто капацитета и петнаестак радника.

ПРОИЗВОДЊА је дакле, пала на ниво из времена Јована Апела када је фабрика имала знатно мање капацитете, спорију технологију а Ниш мањи број становника и лошији стандард грађана. Све је то било довољан разлог да Гедеон Дунђерски по истеку десетогодишњег уговора Пивару врати претходним власницима. На њено чело долази Јован Апел млађи, син Јосифа Апела, чиновник у филијали Француско-српске банке у Нишу. Јован је у то време био и шеф стоваришта огрева у склопу Пиваре, власник дела фабрике у Алексинцу, фабрике леда у Скопљу и кафане у Крушевцу. Како се наводи, "живео је скромно и уживао одличан глас" у граду. Тако је пивара "Лазар Дунђерски" у Нишу, како се звала у том периоду свог постојања, накратко стала са радом, односно закупом.

ЈОВАН млађи реорганизује пивару и она послује под називом "Нишка пивара Апеловац, Јована Апела", и то је био њен нови почетак. Јовану је на руку ишао завршетак велике економске кризе и то што је био на добром гласу код народа па су му се улагања која су била неопходна, исплатила. Већ 1937. године Пивара је остварила промет од два милиона динара и повећала производњу за више од четири пута у односу на задњу годину управе код Гедеона Дунђерског.

Јован је важио за скромног газду који "зна да цени новац, плаћа уредно и не ради са банкама". Следи период консолидације и економског снажења пиваре која 1940. године припада групи двадесетак стабилних фирми у целој Моравској бановини, које могу "самостално да воде књиговодство" и исплаћују све обавезе.

ВЕО ЗАБОРАВА

У НИШУ не постоји неко јавно обележје које би ову заслужну породицу и њен допринос развоју српске индустрије и културе, чувало од потпуног заборава. Наравно, осим Пиваре, за коју само старији суграђани знају чија је била. Да није локалних и неких београдских медија и понеког историчара о Апелима се ништа не би знало. Тако је свој пословни живот завршила још једна успешна породица српских индустријалаца.

ЗА ВРЕМЕ Другог светског рата, пивара је радила смањеним капацитетима због недостатка сировина и репроматеријала, јечма, слада, флаша. Крај рата дочекала је са симболичном производњом. То што је Пивара радила за време рата и што је Јован наводно сарађивао са општинском управом, послужило је комунистима као изговор да му одузму комплетну имовину. Пивара је национализована средином 1946. године, а Јован и његов брат Ратибор Бора постали су "народни непријатељи" и одведени у затвор у Пожаревцу.

Непосредно пред Други светски рат погон у Алексинцу је ушао у састав једне земљорадничке задруге и почео је да производи вино. Вино се производило све до 2001. године када погон одлази у стечај.

ПОСЛЕ рата Пивара је до 1953. године радила под називом "Црвена звезда". Производња је те године обустављена па обновљена 1958. године, као погон "Пиваре Београд" (бивша Вајфертова пивара). Производњу од 100.000 хектолитара први пут достиже 1969. а рекорд од 288.000 хектолитара бележи 1982. године. У том периоду Пивара запошљава око 200 радника. Последњих година прошлог века она повећава производњу, запошљава око 500 радника и заузима водеће место у продаји на локалном тржишту.

Приватизација и долазак великих светских играча задаје коначан ударац српским пиварама. Нишку пивару из стечаја у августу 2015. године, после неколико неуспешних продаја, уз стално смањење продајне цене, тзв. непосредном погодбом купује једна бугарска фирма за 130 милиона динара, односно нешто више од 1,1 милиона евра. У огласу објављеном у дневним новинама укупна површина управне зграде, производних хала и дугих објеката износила је 22.620 метара квадратних, а земљишта са правом коришћења 3,65 хектара. Нови власници су у марту 2018. године представили нови визуелни идентитет и најавили почетак производње неких старих нишких пива ослањајући се на богату традицију и рецептуру Јована Апела и његових синова. Производња се свела на мању количину "нишког пива" и клакера, омиљеног пића у овом делу Србије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

zonta

24.08.2020. 09:38

deo niša koji se zove apelovac podsećaće na tu porodicu iako je primio pravoslavnu veru promenivši ime sa johan na jovan na velelepnom nadgrobnom spomeniku od crnog mermera ipak piše "johan apel industrijalac" postoji i njegova porodična kuća u centralnom delu niša (ugao sinđelićevog trga i ulice lole ribara nekada godspodske ulice)zidana po uzoru na nemačke gradske dvorove zaklonjena zgradama i parkom na trgu tako da nije vidliva