РАСАДНИК ЈЕЗИКА И КУЛТУРЕ: Призренска богословија је у најтежим временима била светионик, народу је уливала сигурност и веру у опстанак

Драго Делић

субота, 08. 08. 2020. у 21:25

РАСАДНИК ЈЕЗИКА И КУЛТУРЕ: Призренска богословија је у најтежим временима била светионик, народу је уливала сигурност и веру у опстанак

Фото Документација "Новости"

ЗАПИСЕ о тим тешким временима Сима Игуманов је оставио у књизи "Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији".

Ово по обиму мало, а по значају велико дело, дуго је остало непримећено у нашој историографији, док га није објавила Српска књижевна задруга 1988. године у зборнику "Савременици о Косову и Метохији 1852-1912" Душана Батаковића. Ни после тога није добило пажњу коју заслужује у геополитичком и историјском смислу. У њему Сима Игуманов образлаже стратешки и геополитички приступ простору на ком живи српски народ, износи бројне чињенице о страдању Срба после Берлинског конгреса и обавештава домаћу и европску јавност да Турска грубо крши све обавезе које је прихватила, нарочито "обећање да ће увести ред у држави и заштитити хришћане".

Он пише да се "после Берлинског конгреса број српских жртава повећао за више хиљада". Наводи "да је сама власт почела нагло да апси, у најтеже окове окива, све прве људе, који су били или су сада кметови, прве са стањем и имањем грађане, протојереје и друге отреситије свештенике, учитеље, и садашње и бивше туторе, школске, црквене, манастирске".
ИГУМАНОВ тражи заштиту "јер су таква прогонства, разбојништва, на разне начине одузимање имања и живота постала обична ствар" и моли да се заштити српски народ "који је вековима бранећи срећно европску културу и цивилизацију хришћанску, од азијатских варваризама, натопио својом крвљу и засејао својим костима цео полуострв Балкански" и тако стекао право на слободу и самосталан живот.
Српској штампи упућује прекор што је остала нема на овакве злочине, а српским политичарима замера што у земљи "владају неслога, себичност и страначки сукоби".
Сима је описао дешавања и прилике пре и после његовог повратка из Београда у Призрен, 1881. године, а разболео се почетком фебруара 1882, како наводе његови биографи, после литургије у Цркви Светог Марка, коју је по веома хладном времену желео да испрати до краја.
ДОЖИВЕО је мањи мождани удар који је довео до упале плућа и преминуо је две недеље касније, 24. фебруара 1882. године. Сахрањен је по сопственој жељи у манастиру Светог Марка, у гробници коју је саградио за живота, поред посмртних остатака брата Аксентија, супруге Султане и ћеркице Маге. То је за Призренце био један од најтужнијих дана, на последњи починак испратио га је захвални народ, и Срби и Турци, и старо и младо. Како је записао Петар Костић, његов ученик и биограф, професор и ректор Призренске богословије, народ га је годинама поштовао као свеца.
Поруке Симе Игуманова нису схваћене на прави начин. Живот српског народа у крајевима под турском влашћу био је суров и тежак са сталним страхом како ће се дочекати нови дан.
ПРИЗРЕНСКА богословија има немерљив значај за српску државу, цркву и народ. Школовала је многе генерације учитеља и свештеника, међу њима и четири патријарха, Варнаву, Гаврила, Павла и Иринеја. Прва двојица су били ученици, а други двојица професори, Иринеј и ректор.
Колико је важна за српски народ говори податак да је до 1926. године ишколовала 900 дипломаца, од којих се пословима цркве посветило свега 150, док је чак 700 отишло у народне учитеље, а остали на неке друге послове. Они су се најчешће враћали у своје крајеве где су радили као учитељи у школама. Богословија је у најтежим временима била расадник и светионик народне просвете, чувар свести, језика, културе и обичаја. Она је обичном народу уливала сигурност и веру у опстанак на вековним огњиштима.

НИШКА БОГОСЛОВИЈА

ИЗ ПРИХОДА Задужбине саграђена је 2005. године монументална Призренска богословија с привременим седиштем у Нишу, на предлог епископа нишког Иринеја, данашњег патријарха српског. Тај објекат је данас један од симбола Ниша: има око 7.500 метара квадратних простора, који за живот и рад користе студенти и професори, савремене сале за предавања, апартмане за госте и све што је потребно за наставу.

ПАТРИЈАРХ Павле, док је радио на Косову и Метохији је више година живео у Богословији и дивио се величини Игумановљевог дела. Себи је дао задатак да учини све што може да се Задужбина обнови и да јој се врати Игуманова палата као главни извор прихода, да би могла да чини велика дела за која се борио њен оснивач. Задужбина је обновљена у јулу 1990. године и враћена под окриље Патријаршије, ангажовањем митрополита загребачко-љубљанског Јована у својству заменика оболелог патријарха Германа.

Као профессор Призренске богословије и дугогодишњи епископ рашко-призренски, патријарх Павле је савршено знао да велико дело Симе Игуманова не може опстати уколико његова задужбина не добије своја изворна права и обавезе, укључујући пре свега власништво над имовином. Правни тим Патријаршије на челу са Богољубом Цветиновићем водио је тешку борбу са градском и републичком бирократијом, док није успео да од општине Стари град добије привремено право управљања и коришћења у марту 1991. године и трајно власништво над Игумановом палатом 26. децембра 1991. године.
ИГУМАНОВА палата је на имању Симе Игуманова на Теразијама саграђена 1938. године, средствима Задужбине. Игуманова палата је изграђена по пројекту познатих архитеката Бранка и Петра Крстића у модернистичком српско-византијском стилу за свега шест месеци. Једна је од најлепших зграда у Београду. На њеном врху налазила се велика скулптура "Сима Игуманов са сирочићима", висока три и по метра, симбол његове породичне трагедије и несебичне бриге за српску омладину, рад познатог вајара Лојзе Долинара. Била је окренута ка хотелу "Москва" у правцу Призренске улице и почетног дела Теразија и добро видљива из више праваца. Она је међутим, доласком комуниста уклоњена и више није враћена, иако је било покушаја да се то уради...
На прочељу палате стоји натпис "Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца", који подсећа на овог великог трговца и добротвора. Да није њега, многи не би ни чули за овог великог човека, који је цео свој живот подредио и посветио развоју просвете и очувању националног идентитета српског народа.
Игуманова палата располаже са око 3.700 квадратних метара пословног и стамбеног простора, али су приходи који се убирају од коришћења пословног и другог простора, скромни у односу на реалну тржишну цену.
ОБНАВЉАЊЕ Задужбине био је велики чин скоро као и њено оснивање. Захваљујући томе, Задужбина је приходима од Игуманове палате финансирала обнову Призренске богословије, њено проширење и надградњу у периоду од 1994. до 1998. године. Изграђено је нових 2.500 квадрата и финансирани текући трошкови Призренске богословије. Уследила је НАТО агресија 1999. године, Богословија престаје са радом, а преостало српско становништво се сели у унутаршњост Србије. У погрому 2004. године албански терористи наочиглед међународних снага на Косову и Метохији пале Призренску богословију, многе друге цркве и манастире јужно од Ибра, укључујући и манастир Светог Марка у ком почива Сима Андрејевић Игуманов. Са Косова и Метохије протерано је око 200.000 Срба, а српски народ у 21. веку доживљава страдање веће од свих, против којих се борио и позивао на разум и помоћ Сима Игуманов.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)