ЗАБОРАВЉЕН ВЕЛИКИ ДОБРОТВОР: Разочарани Анастасијевић повукао се из политичког живота и отишао у Румунију

Драго Делић

03. 08. 2020. у 19:11

ЗАБОРАВЉЕН ВЕЛИКИ ДОБРОТВОР: Разочарани Анастасијевић повукао се из политичког живота и отишао у Румунију

Капетан-Мишино здање / Фото - документација "Новости"

КAДА већ није успео да оствари свој животни сан, дa његов зет заседне на престо Србије, основао је задужбину и несуђену резиденцију писмом министру просвете Кости Цукићу, 1863. године, "завештао отечеству", да служи за образовне и просветне сврхе.

У њега се најпре уселила Велика школа, претходница Универзитета у Београду који се и данас користи за седиште Ректората и рад неких факултета. Једно време су у њему били Народна библиотека, Музеј и друге важне институције. Капетан-Мишино здање и данас представља једну од најлепших српских грађевина, а видно исписане речи: "Капетан Миша своме отечеству" подсећају на овог великог српског добротвора. Његово име носи и једна улица на Дорћолу.

Поражен и разочаран, повукао се из политичког живота и отишао у Румунију, где је немилице трошио своје богатство. Само повремено долазио је у Београд да обиђе своје најближе. Још неколико година посветио се послу, али су га све више обузимала размишљања ко ће наставити да води његову пословну империју, будући да није имао мушке потомке, а ћерке нису имале такве амбиције.

Умро је на Светога Саву, 27. јануара 1885. године, у Букурешту, а његово тело је балсамовано и почива у његовој задужбини - Цркви Светог архангела Михаила и Гаврила на имању у Клежњу. Велика школа је тада истакла црну заставу и одржала пригодан час посвећен великом добротвору, а Српско учено друштво, претеча САНУ, одржало је комеморативни скуп.

КЛЕЖАЊ је сеоска средина на југоисточној страни Букурешта. Према речима Стевана Бугарског из Савеза Срба у Румунији (април 2019), ову цркву је недавно посетио епископ будимски и администратор темишварски Лукијан (Пантелић), активна је, одржавана и у добром стању. Припада Румунској православној епархији. У унутрашњости цркве је сачуван живопис са сликом ктитора, крипта је такође у добром стању, а балсамовано тело Капетана Мише, према речима једног свештеника, очувано је и изгледа "као жив човек, колико се не покреће".

Школска зграда коју је саградио Капетан Миша за школовање сиромашне деце сада припада државном школском систему Румуније. Од самог дворца, где су одржавани елитни европски балови, виде се само рушевине. "Као сваки такав објекат, претпостављам да је под Министарством културе, а култура никад нема новца", каже Бугарски.

Пре неколико година, наш познати вајар Сава Стојков израдио је споменик Миши Анастасијевићу, који је постављен у Клежњу. У Савезу Срба у Темишвару кажу да шире подручје у околини Букурешта врви од некадашњих српских поседа, нарочито кнеза Милоша, али ништа није остало у српским рукама.

СРПСКЕ заједнице у Румунији су све мање и удаљене су од румунске престонице, у околини су Темишвара и дуж границе са Србијом, сиромашне су и нису у могућности да тако нешто купују. Али, идеја је да се направи виртуелна збирка са сликама и пратећим текстом, која ће ово прохујало време и успон Срба у околини Букурешта, сачувати од заборава. Свему томе још пркоси Капетан Миша, својим великим делом и ликом, балсамованим, да подсећа и опомиње нове генерације.

Расипни наследници

ОНО што није потрошио Капетан Миша, потрошили су његови наследници. Они од којих је највише очекивао, зет Ђорђе Карађорђевић (1827-1884) и његови синови Алекса (1858-1920) и Божидар (1861-1908) нису имали ни пословне ни политичке амбиције. Принц Ђорђе је остао упамћен као "млакоња", а Алекса и Божидар су били прави авантуристи. За Алексу се причало да је титулу српског принца продао за лагодан живот са богатом Американком Даријом Плакрац, која је тако постала принцеза, а Божидар је био познати европски боем "сумњивих моралних схватања", музичар, дизајнер, путописац и уметник. Ову грану потомака великога вожда Карађорђа и генијалног трговца Мише Анастасијевића, није красила пословна и политичка амбиција. Живели су лагодно на угледу и заслугама великих предака.

Капетан Миша је типичан пример великог српског трговца и индустријалца чија је империја пропала без неког узрочно-последичног односа и утицаја државе. Миша Анастасијевић је сам решио да затвори своје послове. Капитал је трошио на разна доброчинства, поклоне и лагодан живот. Историчари су забележили многобројне примере његовог раскошног живота какве данас могу да приуште само највећи светски тајкуни.

МИШИНА величина била је и у томе што је сматрао да сиромашни српски народ може да се спасе беде само подршком имућних људи, али тако што ће улагати у развој образовања и науке. Велики је био добротвор и финансијер "Друштва за читалиште", основаног 1846. у Београду, помагао је Народном позоришту, многобројним црквама и школама "као што нико пре њега није чинио", али и родбини, политичарима, па чак и банкарима. Помагао је многим писцима и плаћао штампу њихових дела. Био је највећи промотер Србије у пословном свету Европе, па је кнез Михаило једном приликом рекао: "Да није мајора Мише, који је вазда широке руке био, за Србију нико не би ни чуо." Говорило се: "Где год се појавио, из њега је цурило злато."

Иако је свог зета Ђорђа Карађорђевића припремао за српски престо, Капетан Миша је био веома галантан према двору Александра Карађорђевића. За кнегињу Персиду и њено друштво закупљивао је пароброд за пловидбу Дунавом, а сличне туре организовао је за влашке, угарске, молдавске и многобројне друге владаре и племиће.

На свом главном имању Клежањ основао је две школе које су бесплатно похађали ђаци из румунских, мађарских и српских породица.

О ТИМ његовим манирима говори следећа анегдота. Познати српски политичар и дугогодишњи министар Илија Гарашанин, за чијег је синовца била удата његова ћерка Јелена, дуговао му је 10.000 дуката, што је у то време био огроман новац. Гарашанин му је понудио "лепу кућу у Београду и имање у Гроцкој", а ако то не буде довољно да се дуг намири, остатак новца би му вратила Гарашанинова деца. Миша је лично отишао код Гарашанина и рекао му: "Пријатељу Илија! Ја имам толико пара да не знам шта ћу са њима, гушим се у злату, а ти једва имаш ову кућу, па и њу дајеш мени." Истог трена написао је признаницу којом потврђује да су се раздужили и да му Илија не дугује ништа.

Слична "раздужења" Капетан Миша је правио и са другим дужницима, банкарима и трговцима, којима је претио банкрот, чак и онима које није ни познавао.

Поседовао је неколико великих имања у Влашкој и Молдавији. Мира Софронијевић наводи да је Капетан Миша у Влашкој поседовао спахилуке: Брнцењ, Драгојешћ, Цептура, Клежањ, Хаџијешћ, Балачица, Могрешић, Караула, Гвардиница, купљене у периоду од 1844. до 1867. године. Појединачно их је плаћао од 6.000 до чак 242.000 дуката, колико га је коштао највећи и најелитнији у Клежњу. Више извора наводи податак да је једно време располагао готовином од 1.500.000 дуката, што га сврстава у најбогатије људе тога доба. О његовим вишедневним забавама, дотад невиђеним раскошним гозбама и данима лова на имању у Клежњу, причало се годинама. Остало је записано да је демобилизација гостију, глумаца, послуге и осталих учесника тих банкета трајала више дана.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)