УВЕРТИРА И ПРИПРЕМЕ ЗА "ДЕРВИША": Као да је раније књиге писао с извесном дозом страха од потпуног отварања

О ЖИВОТНОЈ сапутници Меше Селимовића Дарки, данас можемо наћи занимљиве фрагменте у мемоарским записима живих и мртвих припадника те генерације.

Фото Документација Новости

Свуда је Дарка представљена као скромна, вредна и Меши веома привржена жена, без чије подршке можда не би настао тако значајан књижевни опус; једини изузетак је онај који се находи у дневничким записима Родољуба Чолаковића (2008). Испод датума "22. јуни 1971" Чолаковић се жали како за време ручка са брачним паром Селимовић, на Стојчевцу, у Сарајеву, није могао отворено да разговара о Мешиним "везама с Геџом" (Д. Ћосић) пошто је "с њим дошла и неизбежна Дарка, која га прати као сенка". У наставку Чолаковић невитешки описује Дарку као "неописиво брбљиву бабу".

Селимовићеве одговоре записивао сам руком. Писац је био опуштен и стрпљив, понављајући по коју реч ако је приметио да с напором пратим његове вијугаве реченице и правећи паузе без којих бих тешко успео да забележим све што је казао. (Тада сам схватио да се код интервјуа речи саговорника бележе друкчије него предавања професора на часу.) На нека питања ћутао је, чинило ми се, и по пет минута, пре него што би одговорио.

Интервју је објављен у листу "Рад" 17. априла 1969. године. Кад је, 1970, поводом шездесете годишњице Селимовићевог рођења, сарајевска "Свјетлост" објавила изабрана дела славом већ овенчаног писца, један том, под насловом "Писци, мишљења, разговори", садржао је и шест интервјуа, издвојених из више десетина разговора с новинарима (уредник: Ристо Трифковић). Међу њима је и мој разговор с Мешом у ресторану хотела "Славија", под измењеним насловом "Релативност људског мишљења". Првобитни наслов био је

ЕВО како је текао разговор из 1969. године:

"Кад читалац наиђе у новинама на Ваше име, одмах помисли на роман "Дервиш и смрт", на ту причу о свету који је био и бива. Остале књиге мало ко спомиње, као да пре Дервиша уопште нисте били писац. Како као аутор, као творац позамашног опуса, гледате на овај парадокс?

- Све што сам написао прије "Дервиша" јест припрема, увод, увертира - како хоћете. Као да сам раније књиге писао с извјесном дозом страха од потпуног отварања, од бујне емоције, од комплетне искрености. Нисам смио да се изразим пуном снагом, на сав глас. Бојао сам се експлозије свог темперамента. Имао сам пуну свијест о интензитету свог темперамента, а критичари су то често превиђали, пишући о мојој наводној рационалности, о недовољној емоционалности, чак и о недостатку темперамента... Знао сам да ће доћи, послије толико исписаних страница, прави роман, ето, "Дервиш и смрт". Јер, он је био условљен мојим животом, једном сасвим приватном личном трагедијом. После деценија тај случај је изгубио димензије и врелину личне трагедије и преобразио се у размишљање о судбини човјека на планети. Осим као писац, и као човјек сам осјећао тај емоционални и морални дуг. Погрешно је мислити да је "Дервиш" написан из револта; не, он је настао из осјећања дуга и дужности. Био сам незадовољан, претјерано самокритичан према свему што сам написао прије "Дервиша". Критика је такође писала негативно, и без дубље анализе. Па и прве рецензије "Дервиша" такође су биле негативне; међу њима је и она из пера Вука Крњевића, у "Борби", крајем 1966, гдје ме аутор дискредитује упоређујући ме са самим собом, и гдје се наводи да је тема мог романа - истраживање коријена муслиманства?! Један сплитски критичар приговорио ми је због "психолошки једностраног портретирања и нијансирања дервиша Ахмета Нурудина", а у органу Исламске вјерске заједнице нападнут сам као неко ко грубо фалсификује Куран. Мени се, такође, не допада једна друга ствар. То је, могу рећи, неспоразум: неки критичари ме идентификују с мојим јунацима, с дервишом најчешће. Мисли јунака романа узимају као моје. Не би требало да буде тако. Ја својим личностима допуштам слободу говора, и нисам њихов портпарол. На крају, ту се јавља више ликова, а сваки мисли и ради различито. Шта је моје по тој логици?... Све!

- Умјетник који варира моје теме у другом медију не преноси грађу механички. Он прави ново дјело, креира. Јовану Путнику, који је за зеничко позориште правио драматизацију "Дервиша", овај роман је послужи као либрето према којем је он направио бриљантну сценску визију. Путник је у првој драматизацији личности обукао у стилизоване, имагинарне костиме, а у другој - у потпуно нове, савремене. Мени се допало и једно и друго. Путник је пронашао форму која му најбоље одговара; при томе није изневјерио основни дух дјела, а фактографија није важна. Изненадио сам се кад сам видио 30 скулптура које је млада француска кипарица Брижит Терзијеф направила по мотивима романа. То је њена визија. Једна пјесникиња из Загреба написала је читав циклу пјесама ("Кругови"), опет, на тему Дервиша. Неки сликари су урадили по неколико добрих остварења инспирисани Дервишом (Ликар, Љубовић, Ж. Марјановић). Композитор Комадина је компоновао музику...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације