ЧОВЕК који није узалуд живео

Миливоје Павловић

22. 07. 2020. у 21:35

ПEСНИК Матија Бећковић је, у једном узнетом фрагменту, маркирао изузетан сведочећи тренутак - кад се у живом стваралачком кругу нашла једна цела интелектуално-уметничка генерација, у којој Бећковић посебно запажа једног из тог окружења - Мехмеда Мешу Селимовића.

ЧОВЕК који није узалуд живео

Фото документација Новости

Изузетан је Бећковићeв утисак са тог сусрета: оно што га је импресионирало била је фасцинантна слика о Меши, која се сасвим разликовала од оне којом је Селимовић дотле представљан:

"Први пут сам га срео кад сам имао двадесет шест, а он педесет шест година. Било је то на Тјентишту где је неко и мене уважио и позвао да се, заједно са Мешом и Ћамилом Сијарићем обратим младим писцима Босне и Херцеговине. Мада се био огласио с неколика наслова, чинило се да је Меша ту био позван пре као професор књижевности на гласу, него као писац о чијем је књижевном умећу била на снази оцена оног критичара који је написао да је "Меша Селимовић веома писмен, али нажалост без икаквог талента". Као даровит и неупоредиво талентованији од Меше словио је његов брат Теуфик, који није ништа писао. "Нисам био ништа прочитао од Меше Селимовића, а тад сам га први пут слушао и био задивљен оним што сам чуо и запањен колико се то разликовало од представе која је о њему створена.
НИЈЕДАН професор кога сам знао није ни тако говорио, ни тако изгледао, ни тако иступао и суверено владао старим и најновијим књижевним изумима, знањима и увидима. Срећно је излазио на крај из вербалних авантура, а реченицама са два излаза спретно избегавао упаде у клопку речи. Лакоћа којом је формулисао и одржавао се на паучини језика, афористика и логика, коју је демонстрирао, сведочили су о једном богомданом дару, без других уверења осим вере у уметност. Чинило се да ниједан теист није веровао у Творца колико је овај атеист веровао у твораштво и његов смисао. Већ је било очито да се Меша Селимовић одрекао свих страна осим оне ка небу."
Изразито је емотиван и снажан доживљај који изазива и Бећковићев разговор са Селимовићем, док је лежао у болесничкој постељи, који потврђује да је живот Меше Селимовића био остварен и да је испунио своју животну мисију: "Не могу заборавити тренутак када смо остали насамо и када сам му, седећи уз његово узглавље, изговорио неколико речи чији је смисао био да није узалуд живео, да се заменио књигом, да је своје речи претворио у ствар хартије, да је учинио оно због чега се родио, да би се многи здрави с њим радо мењали, да је жедну хартију натопио и своју судбину испунио. Он ме очима испитивао тешим ли га или говорим истину, а низ лице су му се котрљале сузе, толико крупне да су се могле бројати, а значиле су само једно - ако је истина, не жалим што сам погинуо, и да се поново родим - све бих то још једном учинио."

ЋЕРКА ГЕНЕРАЛА

ДОК смо разговарали, Меша и ја пили смо чај, а Дарка црно вино. Пратила је нашу комуникацију, али се ничим није умешала у службени део разговора. Делимично се озарила на самом крају, кад сам питао за особу којој је "Дервиш" посвећен, не знајући да је управо о њој реч. Ако се не варам, то је било први пут да Селимовић за медије говори о Дарки. Била је ћерка генерала предратне краљевске војске. Њу су у то време добро познавали само Мешини блиски пријатељи, и говорили о њој са симпатијама, посебно Добрица Ћосић, Антоније Исаковић и Матија Бећковић.

ИАКО је био најмлађи у кругу Селимовићевих београдских пријатеља, Матија Бећковић добио је задатак да се, у њихово и своје име, опрости од великог писца пред отвореним гробом у Алеји заслужних грађана београдског Новог гробља. Селимовић је умро у свом стану у Улици господар Јовановој у Београду 11. јула 1982, док је на телевизији посматрао пренос фудбалске утакмице између Италије и Немачке. После непријатног натезања с представницима босанскохерцеговачких власти, који су настојали да посмртне остатке великог писца преузму и покопају у Тузли, сахрана је организована 14. јула у 14 сати, по несносно топлом времену. У Београду, у коме се лепо осећао али - како је једном записао Рајко П. Ного - "за Београд Меша није више имао здравља; здравље је било погубно у Сарајеву", вечно почивалиште добио је поред драгих пријатеља и писаца чије је дело ценио - Скендера Куленовића и Милоша Црњанског.

"Већ седам година се твоји пријатељи опраштају од тебе", рекао је у посмртном слову Матија Бећковић. "Свом си се животу осветио и себе заменио својим несмртним делом... Потурио си велико бреме и коначно се одморио. Већ два дана си спокојнији него већ поодавно."
Подсетивши на Селимовићеву мисао из "Сјећања" о мучном животу у "тешкој, теретној земљи где није лако живјети ако је човјек само за сантиметар виши", Бећковић се изразио посредством још једне незаборавне фигуре: Кад би се у нас људи сахрањивали усправно, Селимовић би био један од првих који је то заслужио...
Вероватно би му и тада сметао онај један сантиметар разлике који му је живот загорчавао.
ПРОЛЕЋА 1969. био сам студент Филолошког факултета и новинарски полетарац. Објављивао сам чланке и интервјуе у београдским листовима, најчешће у синдикалном недељнику "Рад" који је имао два издања - ћирилично, које се штампало у престоници, и латинично, на хрватском језику, тискано у Загребу. Меша Селимовић је тада био већ писац на гласу, живео је у Сарајеву. Нисам познавао ближе никог од његових тадашњих београдских пријатеља, још мање да сам припадао том кругу. У листу "Рад" сам већ имао рубрику под насловом "С људима од пера", у којој сам скоро сваке недеље објављивао интервју с познатим писцима из читаве Југославије. Пожелео сам да направим интервју с Мешом Селимовићем, али нисам знао како да до писца дођем.
Прилика за први контакт пружила ми се с почетком априла 1969. године. Прочитао сам у "Политици" да ће се ускоро одржати седница Главног одбора Српске књижевне задруге, чији је Селимовић био члан (председник овог тела био је Добрица Ћосић). Био сам одлучио да одређеног дана дежурам испред зграде СКЗ у главној улици, која се онда звала по Брозу, а данас носи име краља Милана Обреновића.
ПЛАН је остварен негде око 11 сати; из правца ресторана "Лондон" наилазио је, висок и прав, писац "Дервиша и смрти", држећи шешир у једној руци, а другом придржавајући омалену, буцмасту жену за коју сам касније сазнао да му је супруга. Представио сам се као студент књижевности који се издржава у Београду правећи интервјуе с познатим писцима, и замолио га да нађе мало времена за разговор са мном. Пристао је без двоумљења и заказао ми сусрет за 17 сати истог дана.
- Дођите у ресторан хотела "Славија", ми тамо одседамо - рекао је - Селимовић. - Имаћу сат-два за разговор с вама, а онда идемо на вечеру с Добрицом Ћосићем...
У заказано време Селимовић ме је чекао у ресторану хотела у друштву оне исте симпатичне дебељуце. Касније сам сазнао да је то Дарка, његова друга жена, којој је, из поштовања и велике љубави, посветио своје најважније дело. Своју претходну жену, с којом је имао ћерку Слободанку (са Дарком је добио још две ћерке, Машу и Јесенку) Селимовић је оставио после непуне године дана, уз много перипетија, чак и политичких; због огрешења о владајући морал искључен је из Партије, а потом је остао и без посла. У "Сјећањима" (објављеним 1976) Селимовић сведочи да су му чланови Партије, "а нарочито другарице", постављали и "неукусно индискретна питања" о природи везе са Дарком ("Јесте ли се љубили?", "Шта сте још радили?").

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (0)

КОЈА ЈЕ ЦЕНА СЛОМЉЕНОГ ДЕЧЈЕГ СРЦА? Како су Хрвати, Бугари и Словенци расплакали малишане из Србије