ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ БЕСМРТНИ УЏБЕНИК: После осамостаљења Црне Горе, Његош постаје предмет противуречних интерпретација

Слободан Кљакић Ратко Пековић

четвртак, 16. 07. 2020. у 18:22

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ БЕСМРТНИ УЏБЕНИК: После осамостаљења Црне Горе, Његош постаје предмет противуречних интерпретација

Фото Википедија

КАДА је на Цетињу 1947. припремана свечаност поводом стогодишњице објављивања Горског вијенца, у свим републикама основани су одбори за прославу и одржане свечане академије.

Објављено је популарно издање Горског вијенца у 25.000 примерака, штампани су Његошев албум са сликама, плакат и поштанске марке са његовим ликом. Прослави на Цетињу присуствовали су политички, културни и јавни радници из целе Југославије, као и представници Совјетског Савеза, Пољске, Чехословачке и Бугарске. На свечаној академији говорили су представници републичких удружења књижевника из Србије, Хрватске, Словеније, Македоније и Босне и Херцеговине, а скуп је поздравио председник Савеза књижевника Југославије Иво Андрић.

Као главни домаћин, свечану академију отворио је председник Владе Народне Републике Црне Горе Блажо Јовановић, који је сажето оцртао портрет владике Рада и историјске околности у којима је млади црногорски господар владао, да би, у средишњем делу говора, у складу са ондашњом партијском и државном политиком нераздвојивог братства са народима Совјетског Савеза, посебно нагласио:
"У ТЕШКОЈ борби ослонац и нада Његошеве слободарске мисли био је велики руски народ. Иако је руски царизам у том периоду кочио све ослободилачке покрете, иако су царски чиновници пањкали Његоша и оптуживали га као подстрекача пограничних немира - никада Његош није изгубио наду у помоћ великог братског руског народа.
"Славјански свијет је за њега родно племе о чијој судбини често мисли и пјева, а име Москве је симбол највећег словенског народа и само за себе довољно је да га доведе у усхићење. 'Москва, Москва је душа моје душе и слатко сновиђење испуњено светим надеждама.'
"Велико Његошево родољубље је југословенско и словенско, племенито и човјечанско. Он у борби Црногораца и остале поробљене југословенске и остале браће види историјску нужност и човјечанску праведност борбе против тираније и пати што му браћа нијесу свјесна своје снаге."
У СВОМ реферату Блажо Јовановић истиче значај Горског вијенца, као узбудљиве химне патриотизма у минулом партизанском рату: "Његовим стиховима наши борци тукли су непријатеља и издајице народа. На заставама херојских јединица Титове народне армије лепршао је лик Његоша."
Основне идеје и политичке поруке Блажа Јовановића следи у главном реферату на овој свечаности и Радован Зоговић, који је прочитао свој есеј "Његошева поема о борби и слободи". У складу са својим естетичким назорима и (соцреалистичким) схватањима друштвене улоге књижевности, Зоговић, дабоме, углавном сагледава Горски вијенац у склопу класне и ослободилачке борбе, занемарујући његове метафизичке, филозофске, цивилизацијске и друге димензије.
ЗА ЗОГОВИЋА је Горски вијенац "бесмртни уџбеник револуционарне борбе за слободу и срећу народа", "живи и незамјењиви уџбеник наше народноослободилачке борбе", због чега позива "нову, напредну" критику на "нова" читања Његоша.
Истовремено, овај водећи књижевни идеолог се обрачунава са онима који су свели "Његоша-пјесника на филозофа, а затим филозофа на песимисту шопенхауеровског типа" (Бранислав Петронијевић, Николај Велимировић), као и са оним произвољним критичарима који су Његоша прогласили чак претечом Дарвина.
Други идеолог, Милован Ђилас, пет година доцније, критикује ставове Радована Зоговића који је, превиђајући Његошев идеализам и песимизам, доказивао да су Његошеве идеје остварене у народноослободилачкој борби и оптужује га за шовинизам јер је овај тврдио да је Његош црногорски, а не српски песник.
Но и Ђилас се залаже за материјалистичко тумачење Његоша који је, по његовом мишљењу, био централна фигура око које се "врти" идеалистичка, национална (националистичка, буржоаска) идеологија, посебно у тумачењима Петронијевића, Велимировића, Алојза Шмауса и Слободана Јовановића.
ПОДСТАКНУТ студијом Исидоре Секулић Његош. Књига дубоке оданости, која је објављена 1951, Ђилас је, наиме, објавио полемичку књигу Легенда о Његошу у којој критикује Исидорине ставове. Оцењујући да она не спада у "антидруштвена" и "реакционарна" бића, нити је њена књига израз субјективног односа према социјалистичком друштву, Ђилас тврди да Исидорине "апстрактне идеалистичке филозофске рефлексије о Његошу" могу да послуже буржоаским идеолозима "као идеолошки оквир и параван за њихову прљаву, реакционарну и веома, веома конкретну праксу".
Он посебно наглашава контекст у коме се појавила њена студија: да је књига објављена у другачијој атмосфери научног и критичког третирања наше прошлости, он би је "прочитао и похранио у онај део сјећања који се покреће ријетко, само у случајним разговорима".
У ОДНОСУ на 1947. годину, када слави Његошево "славјанство" и "русофилство", четири године касније Блажо Јовановић прави занимљив обрт на свечаности поводом стогодишњице владичине смрти.
У овој години кулминира сукоб Југославије са земљама чланицама Информбироа, па је његов реферат под насловом "Његош и његово вријеме" прилагођен дневнополитичким потребама.
Као државник који је водио борбу за ослобођење свих Јужних Словена, Његош је имао велике сметње не само од Аустрије и других европских земаља, каже Јовановић, него и од Русије, која је опомињала Његоша да не ратује против Турака онда када то не одговара интересима руске дипломатије. Русија је тада имала неку врсту протектората над Црном Гором и новчано ју је помагала. Црна Гора је за сваки рубаљ прекоревана тако да је једанпут Његош изјавио представнику српске владе: "Русију волим, али не волим да ми се сваком приликом даје осјећати цијена те помоћи. Ја, господар Црне Горе, прави сам роб петроградских ћуди. То ми је додијало па хоћу да тај јарам збацим."
ЈОВАНОВИЋ је навео и Његошеве речи саопштене поводом покушаја да из Беча посети Француску, што је изазвало реакцију руског посланика на кога се наљутио: "Ја сам слободан човјек. Ја нијесам ни руски, ни аустриски, ни турски. Ја не припадам ником. Ја сам самосталан и слободан човјек."
Свако време и свака власт обликовали су начин на који је политики "употребљаван" Његош. Уочи и после издвајања Црне Горе из СФРЈ, СРЈ, а потом из заједничке државе Србија и Црна Гора и њеног државног осамостаљивања, Његош је предмет различитих и противуречних интерпретација.

СУТРА: СТРАТЕШКО ВЕРБАЛНО НАСИЉЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)