РАЗАРАЊЕ ЛОВЋЕНСКИХ СВЕТИЊА

Слободан Кљакић Ратко Пековић

понедељак, 13. 07. 2020. у 20:58

РАЗАРАЊЕ ЛОВЋЕНСКИХ СВЕТИЊА

Фотодокументација Новости

ХРАМОВИ у Црној Гори су одувек били власништво Митрополије а не државно добро или приватна имовина династије Петровић, односно краља Николе и његових потомака

УКАЗ књаза Николе о праву својине Цетињског манастира, донет 17. јуна 1895. године, коментарисао је Јован Б. Маркуш у фељтону "Тестамент краља Николе" који је објавио у подгоричком дневном листу "Дан" 26. августа 2012. године: "Дакле, храмови у Црној Гори су увијек били власништво Митрополије а не државно добро или приватна имовина краља Николе и његових потомака. Другачија тумачења представљају спекулацију која нема упориште у православној документацији."

"Правно гледано", писао је Маркуш још 1990. године, "изгледа да је маузолеј ,дивљи објекат, на узурпираном земљишту и по том основу црква би могла тражити од надлежних да тај објекат уклони".

"По закону, Црква и њени одговарајући органи су правна лица. Своје вјерске послове и обреде они обављају у црквама које су и послије доношења Закона о национализацији остале у њеном власништву. Пошто капелица никад није била национализована онда је извршена узурпација посједа имовине. Ту је направљено више крупних и суштинских и формално правних огрешења и то:

- узурпација посједа имовине,

- рушење црквице-капеле, регистрованог културно-историјског споменика,

- подизање објекта-маузолеја на туђем посједу без претходног одобрења власника, тј. цркве јер се то не налази у урбанистичком плану."

"ЦРКВА на Ловћену", пише о овом проблему Љубомир Дурковић-Јакшић, "увек је имала свога надлежног пароха, а цетињске владике управљале су овом Црквом као пуноправни њен имаоц (...) То јој право никад нико није оспоравао до аустријско-угарске окупације 1916. кад су окупаторске власти нарушиле ово право, принудивши црквене власти на Цетињу, да приме Његошеве кости у Цетињски манастир, а оне су оштетиле Цркву и спремале се да на Ловћену подигну споменик у знак своје победе."

Посебно интересантна ситуација настала је када се у ову причу уплео Михаило Петровић, наследник династије Петровића и Његошев потомак, а унук краља Николе.

Принц Михаило се у овој ствари најпре огласио у "Гласу канадских Срба" 1969. године, када је сажето описао историјат капеле од 1845. године до тог тренутка. Била је то нека врста његовог апела светској јавности, да би се потом, 15. октобра 1970. године, обратио и папи Павлу VI.

ВЕРОВАТНО не знајући за тајну акцију папе преко специјалног изасланика Франциска Паловинетија из децембра претходне, 1969. године, у којој папа тражи рушење капеле на Ловћену, Михаило Петровић се светом оцу обраћа овим речима: "Увјерен сам да ми је морална обавеза да позивам у помоћ све људе добре воље, срца и мира. Због тога сам дозволио себи да адресирам ову молбу Вашој Светости и да Вас замолим, Пресвети Оче, да остварите Вашу благонаклону интервенцију код шефа југословенске државе, у име највиших хуманитарних принципа којих је Ваша Светост блажени чувар у свијету, да би налог за рушење вјечне куће владике Петра II Петровића Његоша био оповргнут."

Принц Михаило Петровић је после десетак дана добио повратну потврду да је његово писмо примљено у Ватикану, што га је можда навело и на помисао да ће стићи некакав одговор и од самог папе. Све што му је поручила папска Курија остало је, међутим, на обавештењу о пријему његовог писма."

У ФЕЉТОНУ "Разарање ловћенских светиња" Јован Б. Маркуш пише:

"Иако се навршава 40 година од разарања Цркве Светог Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену, до сада је за јавност остало потпуно непознато да је судски спор са државним властима, поред Митрополије црногорско-приморске, водио и књаз Михаило као легитимни потомак светородне лозе Петровић Његош.

Државне институције и данас држе сакривено од очију јавности документацију о овом судском процесу. Одговорни у Државном архиву Црне Горе, противзаконито ускратили су нам увид у судску документацију која није проглашена државном тајном", наводи Маркуш.

- НАРОДНА изрека: "Заклела се земља рају да се тајне све дознају" и овога се пута обистинила. Захваљујући Ђорђу Р. Петровићу Његошу са Цетиња који је као блиски рођак књаза Михаила био у току са судским процесом, сазнали смо да су заступници били познати југословенски адвокати из Београда - Андрија И. Поповић, са Његуша и др Саво Стругар, са Цеклина. Доброчинством адвоката, браће Слободана и Бранимира, синова Андрије И. Поповића, у прилици смо да у најкраћим цртама упознамо јавност са током режираног судског процеса - пише Јован Б. Маркуш.

У поднеску књаза Михаила од 28. октобра 1971. године наведено је следеће: "Никада, ни у каквом облику, Влада Републике Црне Горе није донијела, током 1952, а нити касније, никакву одлуку о томе да се мјесто Његошеве цркве подиже Мештровићев маузолеј Његошу, пошто је ноторно, а и тужени признају, нема никаквог писаног трага, нити су тужени одговарајућу писану одлуку о томе суду приказали. Усмени разговор 1952, ондашњег председника владе Блажа Јовановића са Иваном Мештровићем, не могу представљати никакву одлуку, која би могла имати правне посљедице. Тужена страна признаје и чак истиче, да су се сви договори, планови и узајамне обавезе ,рушитеља, Његошеве цркве и на Ловћену обављали на основу те непостојеће ,одлуке, из 1952. године."

У НАСТАВКУ тужбе, књаз Михаило Петровић наводи: "Независно од те измишљене и неистино приказане одлуке 1952. године, чак и да је постојала, она је поништена фактички одлуком и правноваљаном одлуком надлежног органа Бр. 04-770/1 од 7. јула 1961. године, пошто су том одлуком Његошева црква и Његошев гроб на Ловћену проглашени за историјско-културни споменик који је стављен под заштиту државе."

Књаз Михаило даље наводи "да нема примјера у свијету да се завјет и аманет народних великана, какав је генијални Његош, од потомака не поштује и брани од сваког напада и уништења", као и да је "СФР Југославија потписала међународни уговор и обавезала се да ће на својој територији чувати и штитити од пропадања и рушења све културно-историјске споменике и исте ставити под заштиту државе".

КЊАЗ Михаило предлаже да Суд прибави извештај Комисије о реорганизацији музеја на Цетињу од 5. априла 1966. године, "који је извјештај потписало свих 11 чланова и једногласно предложило да се Мештровићев маузолеј Његошу постави на Цетињу, а не на Ловћену".

У припремном поднеску од 22. јуна 1972. године тужене стране, тј. државних органа које је заступао Ђорђе Дурутовић, замјеник Јавног правобраниоца Црне Горе, умјесто одговора на неспорне чињенице, констатујући да "пошто тужбу заступају врло искусни правни стручњаци", покушава да проникне у скривени циљ тужбе књаза Михаила и пише следеће: "Прави циљ тужбе је, изгледа, својеврсна демонстрација против грађења Његошевог маузолеја а и то само формално у име тужиоца, а стварно за туђ рачун."

МЕЂУНАРОДНА ЗАВЕРА

НА КРАЈУ Дурутовић, попут полицијског исљедника, покушава да тужбу књаза Михаила претвори у међународну завјеру и закључује: "Ми смо увјерени да је тужилац доспио у такву незавидну ситуацију само због дезинформације непријатељских кругова у иностранству, јер живи далеко од Црне Горе" - пише Јован Б. Маркуш у фељтону "Разарање ловћенских светиња".

СУТРА: БОГ је опомињао рушитеље

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)