ФЕЉТОН - КАКО СУ БРАВАРИ ПОСТАЈАЛИ ЧАСОВНИЧАРИ И МЕХАНИЧАРИ: Некада си могао данима да будеш без кинте у џепу, и шта - ништа!

КАФАНЕ су на Чубури на свој начин давалe животни смисао. Шаљивџије и вицкасти логичари су у своје кружоке осмошљавали разноразне игре које су поред забаве подрзумевале једну врсту к надмудривања .

Мекензијева улица пред Други светски рат, Фото Из књиге „Некадашња Чубура београдски Монпарнас“

По овоме се нарочито прочуло друштво из кафане „Чубура“. Главни покретачи а била су двојица кумова, један водоинсталатер, а други бравар. Забава се сводила на разна клађења уз дозвољене преваре, што је значило, да побеђује онај који је лукавији. Хроничари су забележили игру  погађања  „од ока”  колико је метара , рецимо, удаљен шанк или улазна врата од стола за којим су седели окупљени докани пријани.  Углавном је побеђивао кум Јова. Његов штос је у томе што је једне ноћи измерио сва растојања у унутрашњости кафане и када би ова игра долазила не дневни ред,  непогрешиво је  погађао. И наравно Јова није могао да издржи а да се не похвали својим луксватвом и све је поштено признао.

Пошто је ова врста доколице у својим правилима подразумевала превару, то ће се гостима „Чубуре“ једном приликом вишеструко осветити. Наишао је тако једног дана, један „неуки сељак“ и скрушено пришао столу двојице кумова. Пун снебивања испричао им је да уопште не познаје Београд, и да се никако  не сналази у сплету његових улица, и како га је послужила и да је у завичају одиграо спортску прогнозу и погодио све резултате. Али ето сатима лута и никако да пронађе место где би уновчио свој листић. У похлепи за новцем, присутни за столом одлуче да му на свој начин у томе ,,помогну“. Понуде му  њима прода листић , за упола мањи износ...Уз мало натезања посао је сколпљен. Након што су ови Чубурци покушали да листић уновче, видели су колико су вешто насамарени јер је листић био лажиран, а „неук сељаки“  вешт фалсификатор!

У  ЈЕДНОМ периоду по кафанама у овом делу града играла се ,,кафанска кошарка“.

Правило ове игре је било врло једноставно - са ивице стола кутију шибица је требало убацити у чашу која се налазила на средини стола. Често спомињани песник Либеро Маркони је био у овој игри шампион, био је у стању да и жмурећи убаци кутију у чашу! Све се рачунало на поене у односу на број бацања, а и према томе да ли се кутија можда задржала на ивици чаше, што је било пуно теже, а вукло би дупло више бодова. Онај ко би изгубио, плаћао би следећу туру пића. Келнери, а нарочито у кафани ,,Каленић“ унапред су знали којој екипи и када је требало скинути са стола кариране чаршаве, да би отпочело такмичење, након којег би уследило чашћавање...

Али чубурске кафане су била места и сетних прича попоут ове : ,, Сећаш ли се оног лимара, што је оправљао олупане лончиће и шерпе? Нанесе га пут у Словенију, па потом у Грац.

Тамо га је један мајстор научио да поставља олуке од бакра. Прославио се од тога и постао богат! Срео сам га пролетос, каже постављао је олуке на Кривом торњу. Обрадовао ми се, али му се у очима огледала нека туга, сета...

- Шта те тишти?, питао сам. После дуже паузе, он рече ,,Да сам знао да је свет богатих и славних оволико пун зависти, злобе и пакости, никад не бих отишао“. И најсрећнији сам био кад сам оправљао лончиће и шерпе, а знаш зашто? Дође човек са рупом на шерпи, па све брине - колико ће то да кошта! Кад му ја то закрпим - за џабе, он потрчи својој кући, све поскакујући! Срећан он, а срећан и ја! Овде нема тога, ничему се нико не радује, чак нико и не пита колико ће шта да кошта, а знаш зашто? Зато што то нису њихове паре, већ од онога са рупом у шерпи!

РАЗГОВАРАЛО се и о књигама јер волели су Чубурци дуго и страсно да читају, а некада и да заноће над књигом, да би после у кафани причали о лепоти читања, а све док се не приспава и не угаси светло, кад наступа оно право... можеш и друмове да ореш са Краљевићем Марком .... Можеш шта год хо ћеш!“

И онда чујеш и да је дошло ,,једно сасвим уврнуто, сумануто и болесно време, где је боље имати него немати! Некада си могао данима да будеш без кинте у џепу, и шта’?- ништа!

Неко је частио цело друштво у кафани, неко је правио журку у свом стану, неко је имао ауто, па се путовало... Неко би те позвао на ручак, неко би те повео до киоска и купио би ти виршле са сенфом и јогурт- од срца! А данас тај неко прода душу и опанке ђаволу и још постане газда! Заборави пријатеље, не треба му нико! Ето такав некада није могао да седне за наш сто!“

ЧУБУРА је била кварт традиционалних заната. Али са новим временом, обележено развојем технике, порестајала је потреба за малим занатским радњама. Мајстори су се начли пред великим искушењем – да се селе у историју или да хватају корак са новим технологијама. Тако су мајстори који су поправљали старе писаће машине морали су „да аванзује у свом знању“, како би одржавали сефове, сигурносне  браве, мастер системима и бавали њиховим деблокадама. За старим временима остала су само бледа сећања...

Некада су се мајсторства веома ценила, јер их је пратила и свакојака мудрост, коју није чинила само зарада, већ квалитет рада, којим би повлачили за собом и оно најважније, а то је добар глас. Тако је запамћена и једна шаљива прича о двојици „спадала"и њиховој подвали на рачун заједничког друга бравара, који се  је био познат по својим хвалисањем да не постоји ствар коју он не може да поправи.  Због оваквих изјава, они су му послали једну муштерију, коме је био потребан часовничар за компликовану поправку вредног сата.

Бравар је одмах схватио, када му се овај човек у чуду обратио, видећи да он није часовничар, да је то управо изазов његових другара, те је овај посао, хтео - нехтео, морао прихватити, како би и пређашње хвалисање оправдао. Иако је био оскудног знања из ове области, он је некако успео, а за разлику од многих часовничара, и да поправи сат.

Даноноћно је размишљао, како би осмислио свој изум за ову поправку. Одлучио је да скине малу казаљку, измери је на прецизној ваги, а онда пронађе одговарајући лим и направи идентичну, али према одређеном прорачуну и мало дужу... Овај његов експеримент показао се исправним, тако да је дотични сат, за право чудо и прорадио. Након свега овога, хвалисавац се прочуо, као најбољи сајџија у граду! Захваљујући овој новој репутацији, постао је толико тражен, да се морао на крају поштено доквалификовати, те од бравара поста и часовничар.

ПРИЈАТЕЉИ СЕ ПОГУБИЛИ

,,И ДОК време замиче и листа нове и нове странице, Земља, ваздух, ватра и вода...су и даље ту, да чине суштину постојања, али ту сакривено вреба и увек нека пропаст, која и зачас добре слуге окрене у лоше господаре! Поента је да смо се данас отуђили ... нема више драгог госта, пријатељи су се погубили, ништа више није исто, а и оно обично, више није драго.... и зато се ватра наљути и ветар  је разбукти, пожар ће прогутати све што може да сагори! Чуће се тада вапај - ,,Пријатељу помози!, али...одговора неће бити...

Одломак из једног
чубурског дневника

СУТРА: ФУДБАЛЕРИ ПРОСЛАВИЛИ ЧУБУРУ ШИРОМ СВЕТА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - КАКО ЈЕ СКАДАРЛИЈА НАДЖИВЕЛА ЧУБУРУ: Чубура је била попут „калеидоскопа”, увек је нудила другачије доживљаје и слике

08. 05. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - САЧУВАН САМО СТАТУС БОЕМСКОГ ДЕЛА ГРАДА: Кафане су биле збирно место где су стасавали уметници и интелектуалци

07. 05. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације