ФЕЉТОН - УРБАНИ ЏИН У ОВОМ ВЕКУ НУДИ НОВИ ОБЛИК ЖИВОТА: Чубурци су добили битку за продужење живота платану старом преко 150 година

ВЕЛИКИ број кафана, на тако уском простору, је заправо био одраз чубурске безбрижности и присности који су настајала у једном сасвим другојачијем систему вредности, који се и те како разликовао од данашњег.

СЕЋАЊА Првобитни изглед кафане „Топлица“, Фото Из књиге „Некадашња Чубура београдски Монпарнас“

У то доба просечан Београђанин, па самим тим и Чубурац, није био оптерећен ситно сопственичким интересима. Живело се „колективно, комшијски, заједно делило добро и зло.

Кафана „Кикевац”имала  је свој особит знак препознатљивости, што је чинило једном од најпопуларнијих на Чубури. Није то био  никакв посебан специјалитет са богате листе традиционалне српске кухиње већ њена маскота. А то је био – чувени Аца „Носоња“, један из плејаде урбаних легенди, пониклих на броградској узвишици у непосредној близини данашњег храма Светог Саве. Елим, Аца „Носоња“, боем, шаљјивџија, козер био је обдарен да својим шармом и разноразним досеткама окупља шаренолики свет око себе. Газде „Кикевца“  су то осетиле и ангажовале су га да довлачи госте у њихову кафану. Надокнада за овај његов „труд“ била је бесплатна храна и пиће. Међутим, како „Носоња“ није имао „ни кучета ни мачета“ а самим тим ни свој дом, он се и настанио у „Кикевцу“, спавао је по његовим ћошковима, углавном на столицама. Ова кафана се налазила у делу Чубуре који је био познат као „циганска махала“, наравно зато што  је углавном била  насељена Ромима.

Махала је срушена почетком шездесетих година прошлог века, непосредно пред одржавањ Конференције Покрета Несврстаних у нашем главном гарду. Судбина овог насеља није заобишла ни чувени „Кикевац“.

КАФАНА „Трандафиловић”, у Макензијевој, била је и остала једна је од најстаријих кафана. Одувек је била цењено место окупљања и стециште гаде су се неговали српски традиционални обичаји а нарочито оно што се називало „београдски дух“.  Ова кафана је подигнута 1929. године, а срушена 1961.године. Шест година касније никла је поново, попут Феникса, пркосећи пролазности, али овог пута као као модеран ресторан. Украшен српским фолклорним мотивима, ресторан је сачувао своје основно традиционално обележје, прилагођавајући се новом времену и укусу новоприспелих генерација.

,,Трандафиловић“ је тако уместо симбола калдрме постао симбол асфалта. Урбанисти су се потрудили да у башти ресторана  остене платан, стар преко 150 година,  који је узрастао до висине 23 метара. Прича о овом платану није баш била једноставна. Првобитна идеја твораца новог изгледа града је била да се исече. Али тада на сцену ступа песник и новинар Слободан Марковић, познатији као  Либеро Маркони. Он се у знак протеста везује за платан и тада почиње битка уа опстанак овог столетног дрвета. Пишу се петиције, делегације Чубураца обилазе градске оце и платан је спашен.  Поред њега је данас и спомен плоча, на српском и енглеском језику.

Некадашњи гости ,,Традндафиловић“ кафане, били су махом интелектуалци, књижевници,  лекари, адвокати, уневерзитетски професори, глумци...Иначе власник Милан Трандафиловић, био је и заљубљеник шаха, тако да је у својој кафани окупљао и најбоље шахисте Београда. Некадашњи светски првак Александар Аљехин је чак одиграо  симултанку на десет табли - резултат је био један реми – част Чубуре је сачувао шахиста   Жарко Ступар. Гост ове кафане био је и чувени акробата Алексић, који је током окупације и по ослобођењу одушевљавао  Београђане својим вештининама и атракцијама. Алексић је иначе био једини човек који је успаео да прелети Ла Манш, висећи испод авиона, држећи се само зубима за челичну сајлу.

ЛИСТАЈУЋИ хронику Чубуре сазнаћемо да  истоимена кафана постоји на истом месту дуже од пола века и то у склопу занатског центра  „Градић Пејтона”. Међутим, урбанизацијом овог дела града многе кафане су мењале своје локације. Као што се Чубурци борило за платан у бађти „трандафиловића“ тако су се борили да продуже живот својих омиљених окупљлишта. Најзанимљивија и најузбудљивија је сторија о ,,Орачу“, на далеко познатом по добром роштиљу, а који је иначе отворен 1848. године. Када је локација ове кафане дошла не ред за рушење, „Орач“ је премештен у простор где се налазио чешки национални ресторан „Влтава”, на углу улице Књегиње Зорке и Булевара Ослобођења. Додуше и ово место где се у Београду могло да пије оригинално чешко пиво, настало је на темељима претходне „Топлице”, у којој је први пут демонстрирано да се у кафанском излогу  прасе или јагње, врте на електричном ражњу. 

Зато је ове три кафане, у временски различитом периоду, а на истом месту, најпре ,,Топлицу“, затим ,,Влтаву“ и на крају ,,Орач“, чинила традиција од три генерације гостију, у пространој башти и сенци три раскошне липе. Иначе посебна атракција је што је у суседној вишеспратници живео велики писац Милош Црњански од 1964. године , када се вратио из  дугогодишње емиграције у  Лондона. Али свака прича има свој крај - Орач“ је затворен 2015.године.

ТАКО су почеле да се гасе чубурске кафанске оазе и остају само сећања и записи на време када су у њима столовали бардова, који су осећали ,,чежњу за бистром водом из извора чубурског на издисају“.“Урбани џин“,  лишен способности да осети некадашњу арому живота, почео је да нуди друге животне садржаје. 

Али вратимо се причи о кафана  а ту је свакако незаобилазна сторија о ,,Чубурској Липи“ , стецишту не само чубурских, већ свих београдских боема. На њеним зидовима су били исписивани стихови  Слободана Марковића Либера, који је иначе овој кафани даривао  име ,,Чубурска липа“, по старој липи засађеној још 1924. године  у централном делу кафане.

Иначе првобитна намера  њеног власника је била да се зове ,,Мали Кикевац“. И некако изненада, неочекивано и поред великог значаја, које је имала за све чубураше, овај кафански бисер срушен је 2018, као један од њених последњих оригинала. Староседеоци осташе  тако без својих упоришта и сигурних лука... више ни за песме није остало места.

Некадашње традиционалне кафане имале су и своје обичаје јер у њима се кафа пила уз мерак који траје, са џезвом и ратлуком, уз бескрајна препричавања оног што се дешавало претходних или тог дана. На њихова места дошли су фенси кафеи, где се „мали експресо“ гута у једном цугу... и у журби. Ново време избрисало је кафанске ритуале и сасвим га послало у ризницу сећања. На Чубури се памте и чувене посластичарнице, где су најтраженије биле кремпите, шампите, баклаве, алве, или суџук, које су се конзумирале најчешће уз цариградску бозу.

ПАРТИЈЕ И КАФАНЕ

БЕОГРАДСКЕ кафане биле  су својеврстан „прозор у свет, где се одвијао такорећи сав друштвени живот“. У њима су се одржавале  позоришне и биоскопске представе, концерти, балови, свечаности, политички и еснафски скупови. У кафани „Грађанска касина“, на пример, основани су Црвени крст Србије и Удружење новинара, у „Коларцу“ Удружење књижевника, у хотелу „Босна“ основана је прва српска  Берза. Српска напредна  странка основана је  у „Јелену“, Социјалдемократска у „Булевару“,, у „Славији“ Комунистичка партија Југославије. Прва окупљања масона забележена су у „Српској круни“, а ротаријанаца у „Српском краљу“.

СУТРА: КАКО СУ БРАВАРИ ПОСТАЈАЛИ ЧАСОВНИЧАРИ  И МЕХАНИЧАРИ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - КАКО ЈЕ СКАДАРЛИЈА НАДЖИВЕЛА ЧУБУРУ: Чубура је била попут „калеидоскопа”, увек је нудила другачије доживљаје и слике

08. 05. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - САЧУВАН САМО СТАТУС БОЕМСКОГ ДЕЛА ГРАДА: Кафане су биле збирно место где су стасавали уметници и интелектуалци

07. 05. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - СПРЕЧЕНЕ ХУМАНИТАРНЕ КАТАСТРОФЕ У ГРАДОВИМА: Задатак ЕПС је био да у рату обезбеди функционисање електроенергетског система

06. 05. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације