ФЕЉТОН - МОРБИДНА ПAРАЛЕЛА НЕМАЧКОГ МИНИСТРА: Поређење са Србијом да би умањили своју кривицу

Пише: Др Предраг Капор

30. 03. 2023. у 18:00

ЈЕДНА студија групе аутора из Србије је анализирала српско-немачке односе и ова анализа је објављена 2012. у издању немачке фондације Фридрих Еберт, за чији рачун је анализа и рађена.

ФЕЉТОН - МОРБИДНА ПAРАЛЕЛА НЕМАЧКОГ МИНИСТРА: Поређење са Србијом да би умањили своју кривицу

Фото: Д. Сарић

Она спада у неколико студија које су у последње време финансирале немачке фондације (углавном наслоњене на водеће немачке партије) или институције „цивилног друштва”, које промовишу западно виђење (пре свега немачко) стања у Србији и односа са Србијом, као што су предлози за побољшање немачко-српских односа (2015), нуђење решења шта би требало да садржи споразум о „свеобухватој нормализацији односа између Србије и Косова” (2018), оцене „перспектива југоисточне Европе” (са историјским лекцијама, посебно о сукобима на Косову) (2019), итд.

Поменута студији из 2012. јасно је артикулисала став који, изгледа, није довољно познат српској јавности, а можда ни њеним политичарима. Наиме у студији аутори наводе, а то у предговору посебно наглашава и Михаел Ерке (Michael Ehrke), директор регионалне фондације „Фридрих Еберт” у Београду, да Немци сматрају да би Срби требало да прођу исти пут „самопросветљења” који су Немци прошли за злочине националсоцијализма, а Срби би то требали да прођу због злочина у БиХ и над Албанцима, и да се „обрачунају са прошлошћу”.

ЕРКЕ  даље каже: „Проблем лежи у односу између злочина и казне, у томе што се злочини Немаца у годинама националсоцијализма стављају у раван са злочинима Срба на Косову. Нико то није јасније изразио од некадашњег немачког министра спољних послова, Јошке Фишера, који је покушао да оправда пред својом партијом ‘Зелених’ немачко учешће у рату на Косову. Рекао је уместо пацифистичке пароле ‘Зелених’: ‘Никад више рат!’, како барем равноправно мора да важи парола: ‘Никад више Аушвиц!’. Рекао је да рат може да буде легитимно средство ако треба спречити ‘Аушвиц’. ‘Бомбе су нужне како би се зауставио ‘српски СС’ - и тим речима Фишер је повукао директну паралелу између српских злочина на Косову и Холокауста. Тиме је срушио највећи табу политике СР Немачке  према историји - тезу о јединствености Холокауста. У Немачкој му то није узето за зло”. Уз то, Ерке даље наводи да Србија треба да „губитак једног дела националне територије прихвати као нека врста казне за недела из прошлости - онако, како су Немци, иако тек много година касније, прихватили губитак Помераније, Западне и Источне Пруске, као казну за злочине националсоцијализма”.

Ова морбидна аналогија и „паралелизација” историјске судбине Немачке и Србије, у смислу „злочина и казне”, завређује да се бар мало прокоментарише. Као прво, ови „злочини” се не могу уопште поредити, ма колико је Немцима (или бар некима од њих) ово поређење потребно да би релативизовали своју историјску светску кривицу, а најлакше је кривицу свалити још на неког малог и слабог. Холокауст је био и остао један и јединствени злочин у историји цивилизације, по размерама (у коме је убијено око шест милиона Јевреја, мада се наводе и друге цифре) и плански смишљен „индустријски геноцид” и ништа се са њиме, за сада, не може поредити.

МАСКИРАНИ ХУМАНИТАРЦИ

ТО ШТО  је Немачка изгубила територије после два рата која је као агресор водила, је „правда победника”, и од тога су користи имали неки немачки суседи, а не Србија. Са друге стране, Србија је морала да пристане на окупацију дела своје територије (као што је некада Немачка морала да пристане на окупацију Рура и Сара), иако се само бранила од агресора маскираног у „хуманитарну интервенцију”.

ТРЕБА подсетити на тзв. препирку немачких историчара из 1986-1987, када је контроверзни немачки историчар Ернст Нолте оспорио јединственост Холокауста (тј. сингуларитет нацистичких недела), наводећи да је сличних случајева било и пре појаве нацизма (страдање Јермена, стаљинистичке чистке) и да се Холокауст разликује само по „техници убијања гасом”. Очигледно се оваква поређења од стране политичара, као што је тадашњи министар Фишер, или садашњег званичника партијске фондације (Фридрих Еберт фондација је фондација СПД-а), али и неких других, актуелизирају у политичке сврхе, јер, да се парафразира сам Нолте оптерећујућа немачка „прошлост никако да  прође” .

Као друго, оно што Ерке, свесно превиђа, Немачка је крива и за Први светски рат и за Други светски рат, а не само за „злочине националсоцијализма” (које су изгледа починили неки „други Немци”).

Не би требало занемарити ни злочине који су почињени у немачким колонијама (где су немачки војници ратовали са митраљезима и топовима против побуњеног домородачког становништва са стрелама и копљима) у Африци пре Првог светског рата. Они су имали сва обележја геноцида (који је немачка влада коначно признала тек 2021) над домородачким становништвом (убијање цивила, протеривање у пустињу где су затровали изворе воде или логоре у којима је стопа смртности била 45-50%) . Неки сматрају да се на овој колонијалној пракси, уз учење немачког социјалдарвинизма, расне хигијене и еугенике, зачео Холокауст („Коначно решење”) и покушај „колонизације” Источне Европе („Генерални план за Исток”).

За Велики рат је крива Немачка, пошто је ту кривицу прихватила Мировним уговором у Версају 1919. (члан 231), који је тада, као и сада, популарно речено, „правно Обавезујући уговор”. Мировни уговор овог типа после Другог светског рата са Немачком није закључен (вољом великих западних сила и СССР-а у фази распада), али је кривица Немачке за Други светски рат фактичка и неспорна и није је потребно посебно доказивати..

СА ДРУГЕ стране, Србија (Југославија), ни у Првом светском рату, ни у Другом светском рату није била агресор, а 1999. није напала ниједну земљу чланицу НАТО, већ је НАТО, без мандата УН и противно Повељи ове организације, извршио агресију на Србију (СРЈ). У склопу ре агресије су авиони немачке ратне авијације, између осталог, два пута ракетирали 30. 5. 1999. мост у Варварину у чијој близини је било пуно цивила, убивши том приликом 10, а ранивши 30 људи. Тај чин, почињен на православни празник Света Тројца и пазарни дан, званичници НАТО-а су назвали „легитимним”, а жртве „колатералном штетом”. Да ли је Србија изгубила у овој агресији рат? Чињеница је, независно од тумачења одредби Кумановског споразума из јуна 1999. (и Резолуције СБ УН 1244), да су се по војним критеријумима снаге ЈА повукле, а снаге НАТО заузеле део територије Србије, и то се може сматрати војним поразом.

Некадашњи немачки министар спољних послова, Јошка Фишер је ставио у исту раван акције српских снага против ОВК са злочинима Немаца у годинама нацизма и Холокауста

На страну то што је највећи војни савез на свету са неизмерним војним ефективама „храбро” ратовао (из ваздуха, уз копнену подршку ОВК, чији су неки од припадника били обучени у нове немачке маскирне униформе, са којих чак није био уклоњен црно-црвено-жути амблем) против мале и санкцијама изнурене земље, опкољене са свих страна и без иједног спољног савезника (уз млаку подршку Русије која је тада имала велики број својих проблема), а то је могао са тадашњим стањем у међународним односима да ради унедоглед, и да не одговара ником . Са друге стране, годинама припремана Немачка у оба рата је имала велики војни потенцијал и била је равноправна у односу на своје противнике, па чак је и на почетку побеђивала. Ни војнички порази агресорске Немачке у оба рата (напад на неутралну Белгију 1914. у Првом светском рату и напад на Пољску 1939. без објаве рата у Другом светском рату) не могу се поредити са „поразом” Србије у рату у коме није напала ниједну другу државу (а поготово не државу чланицу НАТО-а).

СУТРА: ПЛАНСКО УМАЊИВАЊЕ УЛОГЕ СРБИЈЕ У ДВА СВЕТСКА РАТА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (0)

КОЈА ЈЕ ЦЕНА СЛОМЉЕНОГ ДЕЧЈЕГ СРЦА? Како су Хрвати, Бугари и Словенци расплакали малишане из Србије