ФЕЉТОН - КАРАЂОРЂЕВИЋИ НАРУЧИЛИ АТЕНТАТ НА КНЕЗА МИХАИЛА: У убиство српског кнеза умешана и Аустроугарска

НЕМАЧКОМ историчару Фрицу Фишеру може се замерити да је испитивао узроке рата фокусирајући се само на улогу Немачке, и да се не би требало занемарити улога доносилаца битних одлука у осталим земаљама укљученим у Јулску кризу и сложеност ситуације, ипак је он идентификовао чији је утицај у свему томе био значајан, ако не пресудан.

Фото: Википедија

Новија истраживања (базирана мање на новим историјским документима, а више на различитим тумачењима већ постојећих сазнања) иду у правцу, као и тридесетих година прошлог века, на релативизацији кривице и подели одговорности (мада не у истој мери) свих земаља у сукобу, у складу са „новом реалношћу” уједињене Европе (ЕУ), али и потреби војно-безбедносне хомогенизације Запада.

Неки историчари чак сматрају да је Србија највећи кривац за избијање Првог светског рата, позивајући се на аналогију (према њиховим схватањима) са збивањима на југословенским просторима деведесетих година прошлог века. Ово је посебно дошло до изражаја у књизи историчара Кристофера Кларка (Christopher Clark) "Месечари: како је Европа ушла у рат 1914" (The Sleepwalkers: How Europa Went to War 1914) из 2012, која је доживела велики публицитет и представља нови допринос слављен од стране ревизиониста у обновљеном „пропагандном рату”, али је побудила и многе дискусије и критике.

МОЖДА је најбољи закључак у вези са кривицом за Први светски рат онај који је изрекла цењена британска историчарка Аника Момбауер (Annika Mombauer) у свом делу "Узроци Првог светског рата: спорења и сагласности" (2002) који гласи: „Историја је подложна пристрасностима, фалсификатима и намерно погрешним тумачењима појединаца, чак и професионалних историчара, а подложна је и цензури државних тела, ако су историјски закључци неугодни или се неповољно одражавају на садашњост... Текући консензус говори да је Немачка у највећој мери одговорна, односно да сноси велики део кривице, али да политике осталих европских влада треба такође узети у обзир приликом коначног суда."

У сваком случају, атентат на престолонаследника Франца Фердинанда извршили су држављани Аустроугарске (међу њима није било држављана краљевине Србије) на тлу под влашћу Аустроугарске, с тим да је од непосредних атентатора већина била малолетна по тадашњем закону и да у томе нису учествовали само припадници српског народа (већ је било и Хрвата и Муслимана). Ово се десило у време када је у Европи, али и другде, било обиље атантата на крунисане главе и државне челнике, након којих није долазило до објаве рата другим државама (за које се могло само сумњати да су у неком облику подстицале или помагале овај чин) или неких драстичних реакција, што говори у прилог тога да је ово процењено као „згодан” повод за рат и да искључиву кривицу сносе они који су га и објавили.

КАКО италијански историчар и антрополог Лукијано Канфора у својој књизи "Август 1914, или: да ли се ратује због једног атентата?", каже: „Право питање је да ли се почиње рат због једног атентата, или је управо супротно, рат већ 'висио у ваздуху' и чекала се само погодна прилика." Примера ради, аустроугарску царицу Елизабету (Сиси) од Аустрије (1837-1898), супругу Франца Јозефа, убио је ножем италијански анархиста Луиђи Лукени у Женеви 1898. Тим поводом избили су протести у Бечу и другим градовима Аустроугарске против Италијана, али Аустроугарска није објавила рат Италији због убиства своје царице (која је иначе била врло омиљена) од стране италијанског држављанина (атентатор је осуђен на доживотни затвор и извршио је касније у затвору самоубиство).

УГЛАВНОМ је мало познато да је у убиство кнеза Михаила Обреновића 1868. (1823-1868, кнез Србије 1839-1842. и 1860-1868) у Топчидеру, које су извршили следбеници династије Карађорђевић била вишеструко умешана Аустроугарска. Наиме, она је дозволила завереницима да користе њену територију у припреми за атентат, а изгнани кнез Александар Карађорђевић (1806-1885, кнез Србије 1842- 1858), који је живео у Будимпешти, набавио је оружје и дао новац атентаторима. Влада Србије је тражила од мађарске владе да кнеза изведе пред суд, што је суд у Будимпешти прво одбацио на основу „недовољних доказа”, али га је Апелаци- они суд прогласио кривим и осудио на 8 година затвора, на основу чињенице да је он набавио оружје и новац за убице. Међутим, пошто су се односи са Србијом погоршали, Врховни суд Мађарске одбацио је ову пресуду и потврдио првобитну. Да ли је можда Србија због овога требало да објави рат Аустроугарској? То се, наравно, није десило, а после је на престо дошао кнез Милан Обреновић (1854- 1901), који је 16. 6. 1881. склопио тајни споразум са Аустроугарском којим је руковођење спољном политиком Србије практично препустио Бечу (кнез Милан је 1882. прогласио Србију краљевином, а себе за краља).

Кнез Михаило Обреновић / Фото - документација "Новости"

Када је краљ Милан Обреновић, који се 1889. одрекао престола у корист свог сина Александра (1876-1903) умро у Бечу 1901, аустријски цар лично се супрот- ставио захтеву да се краљ Милан сахрани у Србији, јер је он краљу Милану за његовог живота дао реч да ће га он сахранити у својој држави и то у манастиру Крушедол. То је краљ Милан незадовољан браком сина Александра тражио на сам дан његовог венчања. Тако је краљ Милан сахрањен у манастиру Крушедолу, по аустријском дворском реду и о трошку аустријског цара. Како Слободан Јовановић каже: „То није била сахрана једног српског краља него једног верног слуге Хабзбруга”.

ДОК НЕМАЧКИ  Рајх (и поред одлучујуће улоге својих јединица у здружениим трупама нападача у победи и освајању) није имао територијалних претензија на рачун Србије, већ је био заинтересован само за њену привредну експлоатацију и контролу стратешких саобраћајница, Аустроугарска је своју окупациону управу засновала на начелима да Србију треба разорити и опљачкати. Тако су у Београду декретом од 4. 5. 1916. највећа индустријска предузећа, трговине и банке биле преузете од стране аустроугарских војних власти које су поставили нова руководства из редова представника аустријског и мађарског капитала. Од становништва су добра одузимана конфискацијама, реквизицијама, великим порезима (који су повећани 3 до 5 пута) или принудним уписивањем „ратног зајма” и слично, па је само путем непосредног пореза у Србији до краја јула 1918. наплаћено 61.743.702 круне. Аустроугарски окупатор је однео машине и алате из фабрика и занатских радионица и испразнио трговине, а руднике (са Немцима) експлоатисао преко сваке мере, док је реквизицијом сточни фонд смањен за 70%. У току и за време окупације народу је, према проценама Народне банке, однето 5 милијарди динара имовине.

Препоручујемо

Фељтон

2 7

ФЕЉТОН - КО JE КРИВ ЗА ПОЧЕТАК ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА: Немачка желела да Аустрија и Србија уђу у сукоб

27. 03. 2023. у 18:00

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - НЕМАЧКА ПРЕКО БЕЧА КОНТРОЛИШЕ СРБИЈУ: У свим преоговорима на Балкану, штитила је интерес Аустроугарске

26. 03. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СУДБОНОСНА 1989. И КРАЈ СОВЈЕТСКЕ ЕРЕ: Криза ауторитаризма није почела Горбачовљевом „перестројком” или падом Берлинског зида

19. 03. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СУСРЕТ СА ФЕРДИНАНДОМ ОЧИ У ОЧИ ДАН ПРЕ АТЕНТАТА: Било је договорено да се потрујемо одмах после извршавања атентата

05. 02. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације