ФЕЉТОН - ПРОЈЕКАТ ЕВРОПСКЕ ЕЛИТЕ ПОДРЖАН ОД АМЕРИКАНАЦА: Де Гол је био најљући противник дубље интеграције и „супердржаве"

Синиша Љепојевић

02. 10. 2022. у 18:00

ПРВИ корак у европској интеграцији начињен је 1951, када је у Паризу основана Европска заједница угља и челика (European Coal and Steel Community - ECSC), у коју је ушло шест земаља: Западна Немачка, Француска, Италија и три земље Бенелукса, Холандија, Белгија и Луксембург.

ФЕЉТОН - ПРОЈЕКАТ ЕВРОПСКЕ ЕЛИТЕ ПОДРЖАН ОД АМЕРИКАНАЦА: Де Гол је био најљући противник дубље интеграције  и „супердржаве

Фото "Википедија"

Званично, то је била економска асоцијација чији је циљ привредна обнова Западне Европе. За Французе је представљала средство контролисања немачке индустрије и убирања користи од њене обнове, а за Немачку пут рехабилитације и новог европског савезништва. Међутим, да није било кризе око Берлина и Источне Немачке мало је вероватно да би и та заједница била формирана. Иако се званично представљала као економска асоцијација, ECSC је у ствари имала устројство праве парадржавне инфраструктуре, са професионалним бирократским апаратом чији је модел шест година касније преузела Европска економска заједница.

Тако су ударени темељи интеграције а каснија серија криза је, по већ испробаном моделу, само отварала нове могућности. Кључне су биле две кризе - француско-британски дебакл у војној интервенцији у Суецу, у Египту, и војна интервенција Совјета у Мађарској. Обе су се десиле 1956. а већ идуће, 1957. године, у Риму је шесторка из „угља и челика" формирала Европску економску заједницу.

ФРАНЦУСКА је за дебакл у Суецу оптуживала Велику Британију „за издају" и на брзину је променила своју дотадашњу стратешку оријентацију, која је била усмерена ка Великој Британији. Париз је, тврдило се, коначно схватио да са Великом Британијом није могуће градити савезништво и у тражењу новог партнера једини избор била је Западна Немачка. У Бону је стратешка промена Париза дочекана с добродошлицом јер је и Немачка очајнички тражила стратешког партнера у Европи. После совјетске интервенције због побуне у Мађарској, Немци су схватили да Америка нема намеру да било кога брани од совјетске агресије а у Источној Немачкој биле су стациониране совјетске војне снаге. Свако је, дакле, имао своје разлоге. Када је 1957. године формирана EEZ, у Француској се говорило како је европску интеграцију основао један Арапин, египатски лидер, пуковник Насер који је национализовао Суецки канал, што је довело до француско-британске војне интервенције. Говорило се и да би сваки заговорник европске интеграције зато требало да у својој спаваћој соби држи Насерову бисту.

КРЕАТОРИ ЕЕЗ били су свесни да такозвани европски пројекат нема довољну подршку у јавности и да већина људи то питање уопште и не гледа са неопходном озбиљношћу. То за формирање ЕЕЗ није ни било важно јер европска интеграција је била пројекат европске елите, елитистички клуб која ужива подршку моћног дела америчког политичког и пословног естаблишмента. Као такав, он и нема велике, у ствари скоро никакве, везе са обичним људима, са европском јавношћу. Али, тај елитистички пројекат ће, ипак, живети у амбијенту те јавности па је зато било неопходно осмислити објашњења која ће деловати охрабрујуће и против којих нико неће моћи да се изјасни. Сам Моне је у својој платформи интеграције дефинисао да од јавности треба прикрити стварне намере и циљеве ЕЕЗ иза сцене радити на стварним циљевима а јавности се обраћати само онда када ствар већ буде готова, односно довести јавно мњење пред свршен чин. Тај принцип је касније у коридорима моћи европске интеграције назван „Монеовим методом".

Према званичној верзији, европска интеграција је била пројекат будућности, а у интересу мира, економског просперитета, запослености и перспективе младих. Стварни циљ је, међутим, и тада, на самом почетку, био политичко уједињавање Западне Европе, стварање неке врсте „супердржаве" са јединственом валутом и државном инфраструктуром.

Те појединости су се криле од јавности па су тако званична саопштења ЕЕЗ представљала велику обману и, коначно, лаж. Већ тада је успостављен принцип обмане и пласирања неистина који се у врховима бирократије у Бриселу још увек примењује. Тај принцип представља велику сенку над Европским пројектом, која деценијама нагриза идеју интеграције и која је постала део нерешивих проблема Европске уније, у шта је почетна ЕЕЗ на крају прерасла.

ПОСЛЕ одређених година извесне обамрлости, нови импулс, нову енергију за оживљавање идеја европске интеграције дала су три међусобно неповезана догађаја. Први је одлазак са власти француског лидера Де Гола, 1969. године, који је био најљући противник дубље интеграције и „супердржаве", затим је следио банкрот америчких јавних финансија, 1971, када је Америка укинула златновалутни стандард долара, и, коначно, прва велика нафтна криза, почетком седамдесетих година 20. века. Дакле, поново су кризе биле покретачка енергија интеграција.

Нови полет за дубљом интеграцијом Западне Европе црпео је своју снагу из уверења да у новим, тешким околностима у свету Европа мора да „збије своје редове" и да само уједињена може да се економски и политички одбрани. То је била још једна обмана, јер, само је европска елита била стварно забринута за очување својих интереса. Покренути су пројекти дубље интеграције мада ниједан проблем кризе није решен. И, кренуло се у проширење: 1973. године примљене су Велика Британија, Република Ирска и Данска. Тада је установљен принцип да се снага интеграције доказује у јавности кроз њено проширење.

Јер, проширење је представљено као снага ЕЕЗ, као њена перспективност. Тај принцип остао је на снази да данашњих дана, постајући на крају један од елемената деструкције европске интеграције.

ДОК СУ су током година разрађивани пројекти инструментарија дубље интеграције, кризе су долазиле једна за другом а ЕЕЗ је своје слабости прикривала проширивањем. Тако је 1981. примљена Грчка а 1986. и Шпанија и Португалија. Додуше, десио се и један губитак: 1985. године Гренланд је иступио из ЕЕЗ. Паралелно са стварањем утиска моћи, иза сцене су се одвијале припреме за спровођење старе идеје о формирању монетарне уније. Тако је 1979. формално почео да важи Европски монетарни систем ((European Monetary System – EMS) који је пратило формирање система валутних курсева (Exchange rate mechanism - ERM), базиран на дозвољеним променама вредности националних валута према немачкој марки. Врло брзо се показало да тај систем доноси више проблема него користи. На крају је ERM доживео пропаст, али то није сметало да EMS двадесет година касније, кроз разне фазе развоја, израсте у јединствену валуту - евро. Тих година, 1986, потписан је и Јединствени европски акт који у привреде чланица интеграције уводи јединствене стандарде, чиме ЕЕЗ и формално постаје Европска заједница (ЕЗ).

БРИСЕЛСКА БИРОКРАТИЈА

ПОСЛЕ формирања ЕЕЗ, ентузијазам политичких елита према идеји интеграције приметно је опао па годинама та организација нема скоро никакав значај у политичком животу Западне Европе, којим су и даље доминирале кључне земље. Иако је почетни елан јењавао, изградња инфраструктуре ЕЕЗ није прекидана. Формиране су све институције које и данас чине окосницу европске интеграције. Тих година, интеграцијом је доминирала Француска, чија је административна култура и уобличила оно што се данас зове бриселска бирократија.

СУТРА: УЈЕДИЊЕНА ЕВРОПА ЈЕ НЕКА ВРСТА УТОПИЈЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

ГДЕ ЋЕШ? Катарски шеик махнуо бразилској навијачици, а реакција његове супруге је обишла свет (ВИДЕО)

ГДЕ ЋЕШ? Катарски шеик махнуо бразилској навијачици, а реакција његове супруге је обишла свет (ВИДЕО)

КАТАРСКИ шеик и његова супруга пратили су утакмицу између Бразила и Швајцарске на Светском првенству у Катару када је настао снимак о коме се прича.

30. 11. 2022. у 17:28

Коментари (0)