ХРВАТСКА ЈЕ БИЛА КРВАВО ЈЕЗЕРО: Први српски отпор окупацији био је политички, а не оружани

Милорад Екмечић

05. 07. 2022. у 18:00

ВОЂСТВО Српске земљорадничке странке, на челу са Миланом Гавриловићем, у избору партнерства с Немачком или рата са њом, давало предност рату.

ХРВАТСКА ЈЕ БИЛА КРВАВО ЈЕЗЕРО: Први српски отпор окупацији био је политички,  а не оружани

Милан Гавриловић са сином Алексом у Египту 1944., Фото Архив породице Гавриловић

Рачунали су и на могућност обарања постојеће власти и успостављања нове владе, коју су звали и „револуционарном владом“ са владиком Николајем Велимировићем на челу. Било је јасно да краљевска војска не може издржати сукоб с немачком војном инвазијом, па су од самог почетка настојали да створе основу за герилски рат. Земљорадничка странка је била једина политичка група која је на томе организовано радила, поред званичних четничких формација које је створио генералштаб.

Након Гавриловићевог одласка у Москву где је именован за амбасадора Југославије, тај рад је преузео Милош Тупањанин. Гавриловић је сматрао да ће окупатор лако умирити градове, али неће бити у стању да контролише српска села. „Они живе разбацано, они се сами могу прехрањивати, а шуме и брда ће их штитити од гоњења“, рекао је Гавриловић Емерију.

Тражио је да британска влада одмах пошаље мале радио-станице и штампарије, а два вагона оружја и муниције склонили су у центру Београда. Емери није био убеђен да пуковник Дража Михаиловић озбиљно ради на припремама герилског устанка. На једној вечери га је питао за те припреме, али он је само кисело одговорио да „све то зависи од претходне редовне ратне кампање. Како се ствари развијају, изгледа да земља не иде у будући покрет отпора, него у капитулацију”. Чак је сазнао посредно да је Михаиловић и после масовног устанка у Црној Гори 13. јула „мислио да је побуна преурањена, али је био немоћан да држи народно расположење и тако покушавао да му се стави на чело“.

Историчари још нису истражили улогу функционера Српске земљо-радничке странке у подизању устанка (где је до њега дошло). Емери је знао да је вођа левог крила те странке Драгољуб Јовановић готово комуниста. Није научно испитано како су бројни некомунистички вођи устанка мистериозно ишчезавали и после проглашавани народним херојима.

Не треба одгонетати који је први, од двојице вођа, дао наређење да се диже на оружје. То је урадила небројена гомила трупних официра, који су своје српске регруте упућивали кући са пушком и наређењем да је сакрију. Онако како су Јосип Броз и пуковник Драгољуб Михаиловић дошли у Београд и на Равну гору, на исти начин долази хиљаде људи отпуштених из војске, са наређењем да се сачува оружје, јер ће им требати у рату. Много је таквих група наоружаних повратника из војске долазило у српске шуме, али то још није значило почетак устанка. Ипак, то је врло значајан фактор за његов каснији развој, јер нема дизања устанка без залиха оружја.

Први српски отпор учињеној окупацији био је политички, а не оружани. Он ће се касније утопити у целину четничког покрета, као и многе друге групе. Четнике није створио њихов вођа пуковник Михаиловић, него они њега. Они су један комонвелт различитих четничких одреда, који су се утополи у њега, а да се опште уједначавање никада није до краја извршило, слично је и са комунистима. Немачка и полиција нове хрватске државе су добиле листе чланова комунистичке партије. Муслимани и католици у хрватској држави су позивани да им се каже да се зна шта су и ко су, па пуштени. Српски комунисти су одмах стрељани.  Они су почињали устанак и без одлуке њиховог вође, за кога нису знали како му је право име.

Главни  разлог за велики устанак и ослободилачки рат 1941. био је покољ српског православног становништва. Наука није установила када је вођство нове хрватске државе донело одлуку да се православно становништво одстрани, убијањем и гоњењем. Њихов некадашњи пријатељ Бранко Јелић у својим успоменама наводи да су још у италијанском егзилу, у Фиренци и Риму, били импресионирани турском ликвидацијом Јермена у Првом светском рату, а да нико Кемала Ататурка за то није оптужио или пре њега султана и његове паше.

Сва сведочанства од првог дана слома југословенске државе и стварања једне хрватске, говоре о томе да долази време прогона Срба и Јевреја из те државе. Српски регрути у Сарајеву, у време док су југословенска војска и државне власти тамо постојале, видели су да се десет хиљада тамошњих Јевреја боји више својих муслиманских суседа, него немачке војске која се очекује. Већ у првим вестима се говори о ликвидацији Срба. Италијански историчар Салваторе Лои (Loi) у збирци докумената и сведочанстава о италијанским војним операцијама у Југославији 1941-1945, вели (1978) да је „између краја априла (покољ у срезу Бјеловар) и прве половице августа 1941. године Хрватска била језеро крви. То истребљење представља најварварскију и најхалуцинантнију страницу у Другом светском рату, гору по бруталности и броју жртава од исте ликвидације Јевреја, што је програмирао Розенберг у Трећем рајху“,

Иако  формално и декларативно фашистичка, нова хрватска држава се разликовала и од немачког нацистичког концепта тоталитаризма, као и од италијанског концепта „етичке државе“. Сви су њени идеолози увек истицали да је основана на учењу Католичке цркве из времена социјалног католицизма. Папска посланица „ Рерум новарум“  из 1891. полазиште је и крај свих програма о уређењу државе. Била је „Католичка диктатура“  како истиче Антони Роудс (Аantony Rhodes: The Vatican in the Age Dictatos, 1973.) У основи је тај тип тоталитаризма био гори од онога у западноевропским фашистичким земљама. Из католичке идеологије се напајао идејама о демократској, парламентарној држави као декаденцији која води у атеистичко друштво. У истом смислу је и традиционални антисемитизам, са порукама негације капиталистичког поретка који се свету намеће из англосаксонских држава. Основни смисао масовне подршке коју је та држава добила од обичног народа је вера дa католичка држава ствара будућу божју заједницу, па је Civitas Dei главни симбол који води. Католичка нетолеранција према православљу је подлога и идеологије и политике, освојила је целу културу. Ислам је прихваћен као гнездо хрватске нације, али је из њега религиозна нетолеранција према православљу привукла највећи део муслиманског становништва да прихвати свест да су само део хрватске нације, друге вере. Споменик краљу Петру I, кога је подигао Иван Мештровић у средишту Загреба, додатком три минарета претворен је у џамију. Народ је ту богомољу називао подругљиво „пиџамија“. Око тог симбола се ипак стварало једно ново тоталитарно друштво будућности.

ЛОГОР НА НЕРЕТВИ

ЈЕДАН од основних циљева геноцида био је  да се силом створи већина хрватског становништва у Босни и Херцеговини и залеђу јадранске обале, посебно Дубровника, хрватско вођство је најпре планирало да на доњој Неретви изгради огромни концентрациони логор. Италијанска војска то није дозволила на подручју Книнске Крајине, па је хрватско вођство изградило концентрациони логор на Сави у Јасеновцу. Поред главног сабирног центра, изградили су још неколико мањих, а на босанској страни (Градина) остало је стратиште великог дела жртава. У крашка подручја су послати стручњаци за прорачунавање крашких јама, да процене колике су могућности да се околно становништво  баца у њих. Једна од тих јама је у непосредном кругу фрањевачког манастира Хумац код Љубушког. Друга је у залеђу Дубровника (Хутово). Како су југословенски комунисти овај систем јама (Foiѕ) применили око Трста 1945, он је остао познат у целом свету.

СУТРА: КРВАВЕ ОРГИЈЕ ВОДИЛИ КАТОЛИЧКИ СВЕШТЕНИЦИ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

ЖИВОТ ЕНЦА ФЕРАРИЈА: Из свиле у сиромаштво до светске славе